Francuska muzika na Festivalu Bunt (22. i 23. decembar 2020.)
Dva koncerta u okviru festivala Bunt održana 22. i 23. decembra, od svih muzičkih događaja u ovoj, za muzičke događaje izuzetno teškoj godini, istakli su se po kriterijumu kvaliteta. Na prvom od njih, violinista Gordan Nikolić i violončelistkinja Selin Flamen, oduševili su publiku u Atrijumu Narodnog muzeja. Oni su predstavili tri kompozicije pisane za ovaj sastav: Duo Zoltana Kodalja, Divertimento opus 201 Dejana Despića i Sonatu Morisa Ravela.
Duo za violinu i violončelo Zoltana Kodalja, zbog složenih dijaloga, tehničkih zahteva i neprestanog kombinovanja igračkih ritmičkih odseka sa lirskim, predstavlja izuzetan izvođački izazov. Izrazita sentimentalnost u kompoziciji je izražena kroz nesputanu kantabilnost, a kod izvođača uz kristalno jasno odsvirane melodijske deonice. Dok je melodije u visokim pozicijama instrumenta violinista Gordan Nikolić izvodio na vrlo sugestivan način i sa svakog aspekta precizno, violončelistkinja Selin Flamen priključivala se izvrsno nivelisanim tonom violončela. Tako su se kroz interpretaciju tri stava ove kompozicije smenjivali različiti visinski nivoi između dva instrumenta koji su zapravo bili sve, samo ne prazni. Oba izvođača bila su nemilosrdna u podvlačenju disonantnih harmonija i kvazilirskih melodija laganog stava, koji je u njihovoj interpretaciji ličio na lament doveden do nivoa krika. Dve melodijske linije suvereno su se kretale kroz različite sfere izraza, pa su osim lirike, isto tako sugestivne bile i folklorne igračke teme, naročito karakteristične u poslednjem stavu.
Divertimento za violinu i violončelo opus 201 Dejana Despića, sadrži u sebi nešto od aluzija na štimung lagodne muzike prve polovine 18. veka. Ipak, dvoje izvođača su se potrudili da ceo ovaj svet ostane onakav kakav on kod Despića zaista i jeste ̶ objektiviziran i hladno nedostupan u svojoj apolonskoj odori. Gordan Nikolić i Selin Flamen uspeli su da nas sprovedu kroz čitav jedan fikcionalni svet sastavljen od najrazličitijih ukazivanja, višestrukih stilističkih poveznica koje vode od Despića samog, preko neoklasicizma, objektivizma i modernizma 20. veka, do kojekakvih sentimentalnih romantičarskih aluzija i najzad, do prostora ranog 18. veka. Sve je to od strane izvođača izvedeno uz vrhunsko poznavanje prirode instrumenata i stapanje njihovog zvuka u jednu energiju.
Sonata za violončelo i violinu Morisa Ravela stilski je na tragu poznih kompozicija Kloda Debisija kome je uostalom i posvećena. Ono što je njen poseban kvalitet jesu linearna kretanja, naročito izražena u prvom stavu. Minuciozno nivelisani sudari različitih karaktera dva instrumenta znalački su bili korišćeni u cilju izazivanja emocionalnih odgovora kod slušalaca. Violončelo je u donjim deonicama znalo da bude robustno i grubo, a slobodni melodijski pokreti delovali su nesputano, jer su bili izloženi u ogromnom opsegu i uz neprestana treperenja oba instrumenta. Sve ovo izgledalo je kao svojevrstan izraz lakoće pokreta usmerenog u svim zamislivim pravcima. Drugi stav pisan je u najboljoj tradiciji skerca, kakve možemo da čujemo u gudačkim kvartetima Debisija i Ravela i sa kombinovanjem picikato i melodijskog kretanja. Ritmički je izvedeno precizno i uz tako jasno pocrtane karaktere, da bismo zaista mogli da govorimo o izrazitoj retoričkoj prirodi ove interpretacije. U tom smislu, lagani stav bismo mogli da zamislimo kao tužbalicu, jer poseduje kvazigovornu melodiju ogromnog opsega sa neverovatno istaknutim intonativnim valerima, od tihog šaputanja do glasnog jadikovanja. Četvrti stav, karakterističan po plesnoj temi zasnovanoj na mađarskom folkloru, bio je prilika za iskazivanje vrhunske interpretativne preciznosti Gordana Nikolića i Selin Flamen, koja je naročito do izražaja došla kroz polifoniju. Ukupno uzevši, interpretacija dvoje muzičara u celini je bila nesvakidašnja, slobodno možemo reći i maestralna.
Zatvaranje festivala Bunt održano u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine takođe je proteklo u znaku francuske muzike 20. veka. Izvrsno koncipiran program zahtevao je punu koncentraciju jer je bez pauze, koncert trajao dva sata. Ipak vredelo je, jer su svi izvođači zaista uspeli da publiku u potpunosti uvuku u složeni svet ponekad teško dostupne lepote francuske muzike.
Poseban slučaj predstavljaju vokalni žanrovi, pa bismo razmatranje interpretacija možda prvo trebali da započnemo sa pesmama Debisija i Ravela koje je otpevala sopran Katarina Jovanović. Zapravo, reći samo otpevala nije dovoljno precizno, jer je način ispevavanja fraza francuskog jezika svojevrsna tehnika koja bi mogla da se razmatra sa različitih stanovišta, a u svakom slučaju čini sasvim osoben muzičko-poetski jezik. Uzdah, Uzaludna molba i Lepeza, nazivi su pesama po Stefanu Malarmeu i čini se da je ovom interpretacijom Jovanovićeva doživela neku vrstu sopstvenog vrhunca karijere, jer je njihovo izvođenje predstavljalo izraz zrelosti koja sasvim očigledno proizilazi iz promišljanja sveta simbola u koji je moguće uroniti jedino kao u religiju. Moja duša uzdiže se ka tvom čelu, o mirna sestro kaže Malarme, a Katarina Jovanović je stihove koje je sama prevela izgovorila jasno i uz odličnu dikciju, smirenim i prigušenim intenzitetom glasa koji je ukazivao na njegovu dobru kontrolu. Klavirska deonica Tamare Stefanović predstavljala je ogledan primer kako se izvodi muzika Debisija, sa jasno i precizno odsviranim pasažima i akordskim odzvucima i bez mnogo mešanja boja.
Jovanovićeva je prevela i Pesme sa Madagaskara Morisa Ravela pisane na stihove Evarista Parnija, a uz nju i Tamaru Stefanović, u njihovom izvođenju učestvovali su i Ljubiša Jovanović flauta i Selin Flamen violončelo. Glas je u ovim pesmama ravnopravan sa ostalim instrumentima i zapravo, tretiran je instrumentalno, pa je tako, ovaj kvartet izveden uz krajnje čisto predstavljenu vertikalnu zvučnu sliku. Ova pevačica je na živ način prikazala erotičnost ovog dela dok je sebe i publiku u jednom momentu uspela da dovede do krajnjeg stepena ekstatičnosti, skoro do transa.
Jovanovićeva je prevela i Pesme sa Madagaskara Morisa Ravela pisane na stihove Evarista Parnija, a uz nju i Tamaru Stefanović, u njihovom izvođenju učestvovali su i Ljubiša Jovanović flauta i Selin Flamen violončelo. Glas je u ovim pesmama ravnopravan sa ostalim instrumentima i zapravo, tretiran je instrumentalno, pa je tako, ovaj kvartet izveden uz krajnje čisto predstavljenu vertikalnu zvučnu sliku. Ova pevačica je na živ način prikazala erotičnost ovog dela dok je sebe i publiku u jednom momentu uspela da dovede do krajnjeg stepena ekstatičnosti, skoro do transa.
Početni akordi Sonate za violončelo i klavir Kloda Debisija, sjajno su se nadovezali na završni ton kompozicije Sirinks za flautu solo istog kompozitora ̶ „Pesme nad pesmama“ svih pastorala i svojevrsnog obrasca francuske nacionalne muzike. U tom smislu, svrsishodno je bilo to što je Ljubiša Jovanović ovaj komad izveo s balkona, dok su dvoje izvođača sedeli na sceni. Tamara Stefanović i Selin Flamen predstavile su Debisija uz insistiranje na klasičnim kvalitetima kao što su jasnoća, preglednost, čistoća. Ovakvo izvođenje Debisija moglo bi da posluži kao ogledan primer za reprezentativno izvođenje ovog dela.
Šest antičkih epigrafa Kloda Debisija za klavir i flautu izveo je Ljubiša Jovanović koji poseduje izgrađen senzibilitet za interpretaciju francuske muzike ‒ njegov ton je mekan i topao, zvučno jasno nivelisan, fraze nedvosmislene, odličan je kamerni muzičar. Pijanistkinja Tamara Stefanović kao kamerni muzičar, ne samo što je pokazala da savršeno vlada svim aspektima interpretacije, već je i teško rečima opisati načine na koje se klavirska deonica uvlačila u specifičnosti i karaktere samih instrumenata ili ljudskog glasa. To je moglo da se čuje i u kompozicijama kao što su Crni kos Olivijea Mesijana koju je izvela sa Ljubišom Jovanovićem, u Temi sa varijacijama istog kompozitora i u komadu Divna noć Debisija koje je izvela sa Gordanom Nikolićem. Komad za klavir Cantéyodjayâ Mesijana, svojevrsna je igra zvučnih tačaka koje je Stefanovićeva maestralno povezivala i u nekim momentima pokretala kroz talasanje vrlo guste vertikale koja po sebi predstavlja ekspresiju, a možemo da zamislimo šta se tek dešavalo u momentima njenog pokreta. Kao što je već rečeno, violinista Gordan Nikolić je umetnik dobro izbrušenog tona posebno sugestivno nametnutog u lirici. I na kraju, kao svojevrstan simbolički pozdrav publici, izvedena je kompozicija Prolećno jutro za violinu, violončelo i klavir Lili Bulanže. Tako je na najbolji mogući način završeno zatvaranje ovogodišnjeg festivala Bunt, održanog u najtežim mogućim uslovima pandemije korone.
