Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Opera Julije Cezar Geora Fridriha Hendla na 19. festivalu rane muzike (Predrag Gosta) 15. IX 2024.
Svako izvođenje opere nekog baroknog kompozitora na domaćoj sceni predstavlja događaj od velikog značaja, jer, kao što znamo, publika nije tako često u prilici da sluša dela ovog žanra napisana u XVII i u prvoj polovini XVIII veka. Zapravo, da nije entuzijazma dirigenta i čembaliste Predraga Goste, takvo zadovoljstvo gotovo da ne bismo ni imali. Zbog toga je koncertno izvođenje opere Julije Cezar Georga Fridriha Hendla u Atrijumu Narodnog muzeja na istorijskim instrumentima i uz učešće mahom odličnih vokalnih solista, bio odličan povod da se uz relevantnu interpretaciju, publika saživi sa strastima koje u sebi nose ljubav i rat, kako je to već uobičajeno u baroknim vokalnim kompozicijama.
Hendlova opera zaista u punom smislu predstavlja sublimaciju epohe, najpre iskazanu kroz italijanski bel kanto, a zatim i kroz svetovnost izraženu kroz čitavu paletu različitih osećanja, od onih ljubavnih i najnežnijih, do krajnje uznemirenih ratničkim porivima i besom. Ono što smo najpre mogli da sretnemo u engleskoj i francuskoj tradiciji jeste pastorala, potpomognuta upotrebom flaute, oboe, fagota i horne. U okviru spojenih orkestara Beogradska barokna akademija i New Trinity Baroque koje je za čembalom predvodio Predrag Gosta, ne samo što je duvačka sekcija zvučala odlično, već bi zaista moglo da se kaže da je celokupan orkestar delovao uvežbano i kompaktno. Izuzetno dobro podvučena denica kontinua bila je izvrsna podloga za lako pokretan gudački ansambl. Posle devetnaest godina održavanja festivala rane muzike, očigledno je da je Gosta formirao respektabilan ansambl koji je kadar da učestvuje u velikim poduhvatima kakav je koncertno izvođenje Hendlove opere.
Radnja opere Julije Cezar govori o događaju u kome rimski imperator ulazi u Aleksandriju sa svojom vojskom. Posle mnogo peripetija i ratnih gubitaka, on ipak uspeva da odnese pobedu nad Ptolomejevim trupama i da oslobodi Kleopatru iz zarobljeništva. Šest solista je tumačilo likove čiji su afekti izvrsno dočarani muzičkim karakterima samih arija, za šta je Hendl bio majstor. Glavnu ulogu tumačila je mecosopran Liang Ju koja je bila i najslabija karika inače veoma dobrog pevačkog ansambla. Iako je bez sumnje školovana kao barokni pevač, ona ne samo što nije prikazala dostojanstvo Cezarovog lika onako kako bi se to očekivalo, već u mnogim momentima nije bila čujna. Svi ostali pevači bili su odlični i iskazali su se snažnim glasovima i sposobnošću da prikažu različite afekte. Publiku su naročito oduševili italijanski umetnici, kontratenor Silvio Rosi u ulozi Ptolomeja i Federika Moi u ulozi Kornelije. Prvi od njih je prikazao neverovatnu paletu afekata, pa je delovalo da se od nežnosti do besa ovaj umetnik kreće poigravajući se sopstvenim glasom. S druge strane, italijanski alt je plenila izuzetno tamnom bojom glasa ogromnog volumena, ali sve vreme kontrolisanog na takav način da smo zaista mogli da uživamo u silini koja ni u jednom momentu nije delovala izveštačeno. Sopran Džordan Segen Gaskoin u ulozi Sesta ostvarila je melodijsku pokretljivost kojom je uspešno bojila olujne karaktere poverene njenoj ulozi. Snažnim volumenom, svetlom bojom i izuzetno čistom intonacijom predstavila se sopran Zorica Pavlović kao Kleopatra. U ulozi Ahila, mogli smo da čujemo bas-baritona Sretena Manojlovića sa glasom prepunim dramskog naboja, izrazito snažnim u niskim deonicama, dok je u visokim delovao pokretljivo i baršunasto.
Izvrstan odabir pevača i odličan orkestar, pokazatelj su da se upornost i entuzijazam Predraga Goste kroz sve ove godine pokazao svrsishodnim. Njihov spoj na koncertnom izvođenju opere Julije Cezar Georga Fridriha Hendla, predstavljao je najbolji mogući završetak 19. festivala rane muzike.
