Beogradski AOR hram: Neverne bebe proslavile 30 godina u Studiju 6,. Autor, Anđela Pavlović
U Studiju 6 Radio Beograda, 04.09.2024. godine održan je koncert Nevernih beba posvećen promociji njihovog osmog i najnovijeg albuma „Hodaj“ koji broji jedanaest pesama, a čiji vizuelni okvir čine umetničke slike Mine Radović. Ovaj koncert obeležio je i tri decenije uspešnog postojanja benda, a Radio televizija Srbije snimila je jednu neobičnu koncertnu promociju u kojoj su govorili frontmen grupe – Milan Đurđević, muzički urednik Radio Beograda 1 – Katarina Epštajn, muzički producent – Ivan Vlatković, kao i poznati rok muzičar Dejan Cukić.
Veče u Studiju 6 nije ličilo na tradicionalni koncertni spektakl, već je to više bio umetnički čin osvetljen AOR stilom, po kome se Neverne bebe izdvajaju na našim prostorima. Celokupan zvuk ovog stila karakterišu izvrsni aranžmani – kako vokalni, tako i instrumentalni. Vokali plene melodijskom jasnoćom, širokim linijama, čestim višeglasjem i zanimljivom pratnjom. Među instrumentima posebno se ističe električna gitara i to po solističkim deonicama mekog, melodičnog karaktera, daleko od agresivnog rok zvuka, dok klavijature povremeno obogaćuju zvuk padovima i sint-efektima.
Na samom početku, frontmen Milan Đurđević na klaviru je izveo segment Šopenovog Preludijuma u e molu, nakon čega je usledio aplauz i dolazak ostalih članova grupe, simbolično, uz pesmu „Hodaj“. Početak pesme okarakterisan je ponavljajućim glasovnim markerom „ua“, koji se postepeno spojio sa vokalnim delom upotpunjenim sint-bojama i suptilnim produkcijskim efekatima. Gitarista Saša Ranđelović Ranđa, na kraju pesme izveo je slajd (glisando) koji je pesmi dao posebnu ekspresivnost, čak još izraženiju nego na originalnom studijskom snimku. Pesma je ostavila mračan, ali moćan utisak, odražavajući tematsku potrebu za sopstvenim preispitivanjem, ali i izdizanjem iz haosa današnjice, u hodu i duhu vremena.
Album je već zaslužno osvojio mnoga priznanja, a Marko Milutinović, odgovorni urednik PGP RTS-a, nakon izvedene druge pesme „Ćuti“ dodelio je frontmenu Zlatnu ploču. U tom trenutku postaje jasno značenje Šopenove kompozicije s početka večeri, kada Milan Đurđević opisuje svoj karijerni put od klasične ka rok muzici. Pomenuta nagrada, izuzetan je podsticaj bendu za nastavak razvoja umetničke estetike koja kod nas trenutno nije toliko komercijalno dominantna, ali ipak dokazuje da muzika sa kvalitetnim i prepoznatljivim pečatom uvek nađe svoj put i publiku.
Treća pesma „Pored vode“, donela je optimizam u durskom tonalitetu i naglasila tematiku slobode. Naredne dve pesme – „Sidro“ i „Evo me“, posebno su se izdvojile. U prvoj od njih, tema odlaska nije ukazivala na konačan kraj odnosa, što je podvučeno dinamikom pesme koja je postepeno rasla uz neočekivano snažno podvučene modulacije iz dura u mol, dok je gitarski solo i ovde zauzeo veoma značajnu ulogu. Pesma je zaokružena durskim tonalitetom, dok je poruka ostala ista, a njenu draž upotpunile su lirske milozvučne vokalne deonice Tijane Sretković i Jelene Pudar Marković.
Katarina Epštajn istakla je specifičnosti nastajanja benda, kao i njihovu ulogu u spasavanju popularne kulture u Srbiji. Nakon toga, izvedena je pesma „Evo me“ u kojoj su Milan Đurđević i Jelena Pudar Marković doneli glavne vokalne deonice sa tipičnim rok zvukom i izvrsnom gitarskom pratnjom. Tijana Sretković je dodala prateće vokalne detalje koji su u jednom trenutku aludirali na krik, naglašavajući rok ekspresivnost i njen talenat.
Producent Ivan Vlatković govorio je o saradnji sa bendom zasnovanoj na istim vrednostima, pre svega na ljubavi prema muzici. Pesma „Praznik razloga“ započela je zviždanjem koje je asociralo na dečiju radost, dok je pesma nosila i tekstualnu dubinu. Svakako, na ovaj način ostvaren je balans između melodijske lepote i suptilne ranjivosti prilikom „ogoljenja duše“, kako je to rekao Milan Đurđević. Naredna pesma „Pronađi me“, nastavila je ovu lirsku liniju, toplu i nežnu, pružajući publici intiman emocionalni trenutak.
Dejan Cukić, koga je Đurđević pomenuo na početku pesme „Zajedno“, opisao je druženja sa bendom. Potom, pesma „Zima“ odisala je bluz i soft-rok uticajem, posebno u deonici električne gitare koja je podsetila na zvuk Gerija Mura. U tom trenutku ostvarila se najveća virtuoznost večeri, završna eksplozija dinamike i emocije, sa vokalnim vrhuncem i bubnjarskim efektnim završetkom – u tim trenucima desio se momenat katarze.
Poslednja pesma koncerta, „Vodi me odavde“, predstavljala je epilog, smirujući slušaoce mekšom dinamikom i lirskom linijom, instrospektivnom i melanholičnom atmosferom. Ovo je tipičan završni potez na koncertima koji prate AOR tradiciju, kao što je slučaj kod benda Toto bio na primer. U završnim trenucima koncerta, deca i odrasli iz publike pridružili su se bendu, te su nastavili da im pružaju podršku koja je trajala čitave večeri. Takav dirljivi gest simbolizovao je ideal ljubavi koji bend propagira svojom muzikom, pokazujući da istinski kvalitetna muzika traje i ima svoje stalne i verne ljubitelje, nezavisno od prolaznih trendova.
