Kritika koncerta Makris orkestra (24. januar 2021)
Godine 2020. trebalo je da se održi koncert kojim bi se obeležio jubilej devedeset godina od rođenja američkog kompozitora grčkog porekla Andreasa Makrisa. Usled okolnosti izazvanih pojavom virusa korona, koncert je sa izvesnim zakašnjenjem održan tek ovih dana. U velikoj sali Kolarčeve zadužbine, u nedeljnom jutarnjem terminu za promenadni koncert, Gudački simfonijski orkestar Makris nastupio je pod dirigentskom palicom Predraga Goste.
Gudački orkestar Makris nastupio je pod dirigentskom palicom Predraga Goste. Kao što može da se primeti, ansambl nosi naziv samog kompozitora i deluje pod pokroviteljstvom Fondacije Makris iz Sjedinjenih Američkih Država koja radi na očuvanju zaostavštine autora preminulog 2005. godine, ali pomaže i razvoj talenata. Od prvog beogradskog koncerta održanog 31. januara 2015. godine, orkestrom diriguje Predrag Gosta. Tako je bilo i u nedelju. U skladu sa jubilejom, program je većinski bio sastavljen od dela američkog kompozitora. Bili su to Koncert za violinu, Končertino za trubu i kompozicija Fantazija i ples za saksofon. Sve tri kompozicije izvedene su uz učešće gudačkog orkestra. Muzika Andreasa Makrisa u nekim segmentima je uzbudljiva, recimo u momentima kada se ističu plesni ritmovi. U nekim drugim momentima možemo srećemo se i sa opštim mestima, naročito u lirici. Dobar izbor solista međutim, učinio je da su istaknuti zaista najbolji segmenti Makrisovih kompozicija.
Koncert za violinu sastoji se iz četiri stava i već u njemu mogu da se primete neke od glavnih odrednica stila američkog kompozitora. Makris je pisao tonalnu muziku, a jedan od glavnih karaktera je plesni, uz često isticanje mešovitih ritmova, što verovatno može da se poveže sa njegovim grčkim poreklom. Kompozitor je naime, rođen u Solunu. U orkestarskoj pratnji koncerta moglo je da dođe i do pojave disonantnih i gustih akordskih zvučanja. To nikako nije remetilo istaknutost melodijske deonice, obično u sklopu igračkog karaktera, a često je bivala i tokatna. Melodija laganog stava isključivo je ukazivala na liriku. To bi otprilike bile glavne sfere sadržaja raspoređene kroz četiri stava violinskog koncerta kojeg je izveo Miroslav Pavlović. On se iskazao ritmički preciznom interpretacijom, uz virtuozni tretman motoričnih melodijskih pokreta. Na žalost, dolazilo je do povremenih neusklađenosti izmneđu orkestra i soliste, a pretpostavka je da u datim okolnostima nije moglo da bude dovoljno proba. Lagani stav donosi vrstu lirike kakvu možemo da sretnemo u mnogim neoklasičnim kompozicijama XX veka, pa se tako, deonica violine kreće u višim oktavama, uz postupne meodijske pokrete praćene sekvencama. Takvi pokreti nužno su obogaćeni treperećim tonom podstaknutim vibratom, pa je violinista Pavlović u tom smislu, uglavnom uspevao da dostigne karakter uzvišene ozbiljnosti koji i pored toga, kod Makrisa ponekad deluje iskarikirano. Najveći efekat izazvao je furiozni i igrački četvrti stav, koji bi mogao da se izvede i kao sasvim efektan samostalni komad.
Končertino za trubu i gudački orkestar Andreasa Makrisa poseduje identične karaktere kao i Koncert za violinu. Ovu trostavačnu kompoziciju izveo je Nikola Mijajlović, s tim, što je u laganom, srednjem stavu umesto trube svirao fligelhorn, instrument srodan trubi, ali tamnijeg i mekšeg tona. Končertino je forma u kojoj je kompozitor uspeo na mnogo upečatljiviji način da se iskaže, kako u britkim i sažetim efektnim brzim stavovima, tako i u lirici laganog srednjeg stava. Mijajlović je sa izvođačke strane uspeo da istakne sadržaj koncerta koji je u njegovom tumačenju, u pojedinim momentima dobijao humorističan karakter, dok je s druge strane, lirika laganog stava bila prožeta izrazitom ozbiljnošću. Ovaj umetnik je uspeo da od Makrisove muzike istakne maksimum njenih sadržinskih potencijala, ujedno učinivši delo prijemčivim publici. Sve to naravno, ne bi bilo moguće da nije reč o izvođaču koji odlično vlada svojim instrumentom.
Izvođenje kompozicije Fantazija i igra za saksofon, harfu i gudački orkestar Andreasa Makrisa pripalo je vrsnom italijanskom saksofonisti Davidu Brutiju. Harfu je svirala Milena Stanišić i uloga ovog instrumenta sastojala se u povremenom dijalogiziranju sa vodećim instrumentom saksofonom. Bruti je bezbrojna pasažna kretanja prikazao uz oslobođene pokrete, uz sjajan osećaj za mešovite ritmove i uz zaista impresivnu boju instrumenta kojom je u najmanju ruku plenio. Bio je ovo možda i najbolji deo koncerta, a veliko zadovoljstvo bilo je slušati duet Brutia sa Mijajlovićem u izvođenju popularnih komada Valcer Dmitrija Šostakoviča u aranžmanu Predraga Goste, Oblivion Astora Pjacole u aranžmanu Bojana Mladenovića i Hora stakato Grigorasa Jonika Dinikua u aranžmanu Davida Brutija.
Trebalo bi još pomenuti i izvođenje kompozicije Holberg svita za gudački orkestar Edvarda Griga u kojoj je Gudački orkestar Makris pod rukovodstvom Predraga Goste, inače sastavljen od zapaženih beogradskih muzičara, pokazao odličan potencijal za dostizanje kompaktnog zvuka, ali ipak, možda je falila još jedna nijansa da bi se dostigao veći stepen usaglašavanja. Ipak, bio je ovo jedan od koncerata koji je predstavljao srećan spoj dobrog ansambla i izvrsnih solista.