Novogodišnji koncert Muzičke produkcije RTS: beogradski odgovor na estradizaciju kulture, 14. I 2026.
Iako se bečki Musikverein smatra neprikosnovenim epicentrom novogodišnjih svetkovina, što on naravno i jeste, ovogodišnji nastup Simfonijskog hora i orkestra Radio televizije Srbije pod palicom maestra Srboljuba Dinića pokazao je da Beograd poseduje sopstvenu verziju te magije – možda manje strogu, ali uz isticanje vokalne raskoši koja je, moguće, emotivno bliža publici sa ovih prostora. Ako se u obzir uzmu top liste klasične muzike najpopularnije emisije Radio Beograda 2 Klasiku molim, analiza bi pokazala da domaća publika najviše voli vokalnu muziku i to italijansku i rusku operu druge polovine XIX veka, a zatim i operete koje ukazuju na raskoš Beča iz istog perioda.
I upravo je taj afinitet prema vokalnoj izražajnosti predstavljao „tajni začin“ večeri. Dok Beč svoju tradiciju čuva kroz savršeno orkestarsko sviranje i specifičan ritam valcera, beogradski podijum je, zahvaljujući maestru Diniću, pulsirao energijom operetske scene. Izbor solista nije bio samo revijalni već dramaturški opravdan – izbor pevača ukazivao je na kombinaciju mediteranske širine i slovenske osećajnosti koju naša publika instinktivno prepoznaje kao svoju, čime je bečka forma, ispunjena domaćim senzibilitetom.
U tom smislu, poređenje sa Bečkim novogodišnjim koncertom ove godine posebno je zanimljivo. Iako je Janik Neze-Segen u Musikvereinu uneo primetnu svežinu i neočekivanu dinamiku ostajući veran simfonijskom usmerenju bečkih igara, beogradski koncept je otišao u drugom smeru. Izbor da se težište programa u prvom delu koncerta postavi na numere Imrea Kalmana iz operete Grofica Marica i Kneginja čardaša i Franca Lehara iz operete Vesela udovica svedoči o nameri da se koncertu istovremeno podari i dramska i vokalna dinamika. Sam početak govorio je o potrebi organizatora da novogodišnji koncert prilagodi domaćem uhu, jer je ritam čardaša zaista bliži balkanskom senzibilitetu nego što je to bečki valcer. Za razliku od simfonijskog Štrausa bečkog koncerta, vokalni, predstavljen u drugom delu beogradskog koncerta, zahteva specifičan tip pevačke harizme i neku vrstu spektakularnosti. Izvođenje odlomaka iz operete Slepi miš Johana Štrausa mlađeg, podiglo je dramaturgiju koncerta na stepenicu više od prvog dela, dok je izbor solista, domaćih snaga soprana Olivere Gočanin i mecosoprana Sofije Petrović, kao i portugalskog tenora Hozea de Eka i austrijskog baritona Paula Armina Edelmana, predstavljao izvrstan potez.
Olivera Gočanin je svetlim i izuzetno prijatnim pokretljivim lirskim sopranom podsetila publiku zašto su Štrausove i Leharove partiture zahtevne čak i za najiskusnije pevače, iznoseći ih precizno i u savršenom dijalogu sa Dinićevim manualnim instrukcijama. Ono čime je posebno plenila jeste glasovno probijanje iznad zvuka orkestra, koje je ukazivalo na dobru zvučnu postavku i pored toga što je celokupan ansambl bio ozvučen.
Glas Sofije Petrović je sušta suprotnost glasu Gočaninove. Tamna i raskošna boja snažnog volumena unela je dramatičnost u lepršave note operete. Njen nastup bio je prožet intenzitetom i energijom, pa i pored ozvučenja, ona je imala tu sposobnost da glasom pokrije celu dvoranu. Ovome bismo mogli da dodamo i emotivnost njene interpretacije i svojevrsnu glumačku slojevitost koja nije samo puko zabavljačka.
Portugalski tenor Hoze de Eka poseduje svetao i prijatan glas, bez agresivnosti koju neki tenori imaju, pa je tako idealan bio za prikaz Leharovih junaka recimo. Iako je izvodio bečki repertoar, Eka je iskazao italijanski stil fraziranja sa tečnim povezivanjem tonova, što je melodijama operete davalo gotovo kanconijerski karakter. Za svakog tenora je na ovakvim koncertima ključno da visoke deonice izvede sa lakoćom i bez napora, što je on i učinio, pa su i same bečke melodije delovale pokretljivije.
Austrijski bariton Paul Armin Edelman bio je „karika koja nedostaje” da bi beogradski koncert mogao da dobije validnost u poređenju sa Bečom. Kao rođeni Bečlija i sin čuvenog basa Ota Edelmana, iskazao je način fraziranja koji nije samo tehnički korektan, već se koristio i specifičnom dikcijom i ritmičkim kašnjenjima karakterističnim za bečki stil. Njegov glas je izrazito kultivisan, prikazan na odmeren način i bez ikakve potrebe za natpevavanjem, što se najbolje videlo u ansamblima. Budući da je specijalista za operu i operetu, na sceni je delovao prirodno, donoseći onu vrstu lakoće koja se očekuje u izabranom repertoaru.
Zaista poseban trenutak predstavljao je nastup trinaestogodišnje violončelistinje Dore Trifu koja je izvela stav iz Koncerta za violončelo i orkestar Antonija Vivaldija. Njeno pojavljivanje sa instrumentom koji svojom bojom najviše podseća na ljudski glas, savršeno se uklopilo u vokalnu koncepciju večeri. Dora je iz instrumenta uspela da izvuče dubok i plemenit ton koji je sugerisao muzičku zrelost.
Ono što je koncert takođe izvelo iz okvira bečke tradicije i duboko ga pozicioniralo u nacionalni kontekst, bio je bis i izvođenje Marša na Drinu Stanislava Biničkog. Ako Beč svoju svetkovinu završava „Radecki maršem“ kao simbolom jedne imperije, Beograd je dobio svoj katarzični momenat kroz melodiju koja na ovim prostorima simbolizuje opstanak i slobodu.
Na čelu složenog izvođačkog aparata Novogodišnjeg koncerta Muzičke produkcije RTS-a stajao je maestro Srboljub Dinić, čije je rukovođenje ansamblima i solistima ukazivalo na odmerenost i eleganciju. Ovaj dirigent nije podlegao iskušenju da novogodišnji program pretvori u površni spektakl; nasuprot tome, insistirao je na stilskoj čistoti i preciznosti. Njegov gest bio je siguran, ali suzdržan, čime je uspeo da obuzda temperament orkestra i hora tačno tamo gde je bilo potrebno, ne dozvoljavajući da vokalna raskoš pređe u patetiku. Bilo je to dirigovanje sa puno uvažavanja prema partituri, ali i sa jasnim razumevanjem prazničnog konteksta.
Simfonijski orkestar i hor Radio televizije Srbije pokazao je zadovoljavajući stepen kohezije, posebno u gudačkoj sekciji koja je morala da odgovori na specifične zahteve brojnih plesova, dok je hor svojim angažmanom doneo monumentalnost koja često nedostaje čisto orkestarskim koncertima. Upravo je simbioza instrumentalnog i horskog segmenta omogućila punoću zvuka koja je u potpunosti odgovarala duhu praznika.
Poseban doprinos opštem utisku dala je ukusno osmišljena scenografija. Scenom su dominirali iscrtani lusteri koji su prizivali atmosferu balskih dvorana, dok je kolorit bio bogat i dinamičan, ali strogo kanalisan tako da ne sklizne u kič. U taj ambijent dobro se uklopio i voditeljski par, Dragana Kosjerina Perduv i Aleksandar Peković. Svoj posao su obavili sa dostojanstvom i merom koja je danas prava retkost, bez nepotrebne euforije ili ispraznih fraza.
I upravo je slika prepunog gledališta bila najefektniji i najglasniji odgovor na apel maestra izrečenog sa scene, da se čuvaju kultura i obrazovanje, što je naišlo na euforično odobravanje publike. Na takav način, izrečeno nije ostalo da lebdi kao prazna retorika pod svodovima Sava Centra, već je ovaj iskaz dobio svoju fizičku potvrdu u hiljadama prisutnih koji su te večeri odbili ulogu pasivnih posmatrača svakodnevice. Ovaj koncert je time prestao da bude samo praznično obeležavanje i postao svojevrsni čin kulturnog otpora. Beograd je te večeri, pod Dinićevim vođstvom, iznedrio događaj koji nam je vratio osećanje dostojanstvnog uživanja u estetski relevantnom spoju umetnosti i zabave.
