Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Recenzija albuma Romana Simovića: Šest sonata za violinu Ežena Isaije
Koncertmajstor Londonskog simfonijskog orkestra, Roman Simović, nedavno je snimio kompakt disk za izdavačku kuću London Symphony Live, na kome je maestralno izveo Šest sonata za solo violinu Ežena Isaija. Ovaj izuzetan album objavljen je 29. avgusta.
Snimanje Isaijevih dela, za svakog violinistu, predstavlja jedan od najvećih izazova. Napisane 1923. godine po uzoru na Šest partita Johana Sebastijana Baha, namenjene su solo violini. Na sceni ili u studiju, izvođač je potpuno sam, a svaki tonski detalj je besprekorno čujan i ne može da se sakrije. U svakoj od sonata, kompozitor je kao uzor imao Bahovu arhitektoniku, ali ju je obogatio složenom akordikom, brzim pasažima i specifičnim tehnikama gudala koje zahtevaju apsolutnu virtuoznost. Iz tog razloga, jasno je zašto je savladavanje ovih dela vrhunski test umetničke zrelosti.
Imajući u vidu sve navedeno, Roman Simović je na svom albumu pokazao da se nalazi u životnoj fizičkoj i mentalnoj spremnosti. Još važnije, demonstrirao je sposobnost da pronikne u samu srž svakog dela, dočaravajući mnoštvo likova. Tako se čini, da je uspeo da uhvati duh svakog od šest velikih violinista Isaijevog vremena: Žozefa Sigetija, Žaka Tiboa, Žorža Eneskua, Frica Krajslera, Matijea Krikbuma i Manuela Kiroge, kojima je svaka pojedinačna sonata posvećena.
Isto tako suptilan vibrato ostvaren je i u prvom stavu Elegija sa karakterom koji zaista oslikava arhetipsku sliku izolovanog vladara, „bogatog, a nemoćnog“ čija je tužna melodija prikazana toplim zvukom oboe, kristalno jasno intoniranog. Izuzetna tehnička agilnost prikazana je kroz brze pasaže i precizno izvedene skokove drugog stava Skerco. Česti i iznenadni dinamički kontrasti kroz naraciju koju su Tuan i Bogdanović uspeli da ispletu sa energičnom i često sarkastičnom klavirskom deonicom, kao da ukazuju na užurbanost i nemir Pariza Pulankovog vremena, ali i na lakrdijašenje dvorske lude koja ne može da razbije splin čoveka zarobljenog u modernom gradu koji je okružen stimulusima, ali i duboko izolovan. Osetiti egzistencijalni bol modernog čoveka, moguće je jedino kada nam je ponuđena vrhunska interpretacija, a baš tako nešto mogli su da nam pruže dvojica umetnika.
Ono što ovo izdanje čini posebnim jeste to što je Simović muziku Isaija shvatio na takav način da je uspeo da uskladi mnoštvo raznorodnih uticaja koji se na prvi pogled čine nespojivim. Samim tim, kompozitorovo posezanje za Bahom kao uzorom i okvirom za iskazivanje emotivnosti i strasti, dokazuje da je svojim delovanjem zaista predstavljao prelaznu figuru između modernizma i romantizma.
Simović je jedan od onih umetnika koji interpretaciji pristupa krajnje otvoreno. Zbog toga u lirskim melodijama ne manjka kantabilnosti i osećajnosti, dok u zahtevnim pasažima on pokazuje gotovo divlju stranu svoje umetničke ličnosti. Međutim, slušajući Simovićeve interpretacije, nikada ne gubimo svest o jasnim formalnim okvirima i uobličenosti. Disonantni akordi i modernistički pasaži kod ovog violiniste tretirani su ekspresionistički, čime sam izvođač nedvosmisleno pokazuje da poseduje punu svest o istorijskom značaju Isaijeve ličnosti.
U suštini, kroz interpretaciju šest sonata, Simović nije samo puki violinski virtuoz već menja svoju umetničku ličnost, prolazeći kroz različite psihološke profile — od opsesivnog i tragičnog, preko strastvenog i neobuzdanog, do šarmantnog i elegantnog. U prvoj sonati u g-molu, izvođač je najintelektualniji i kroz četiri stava gradi čvrstu formalnu arhitektoniku. U Sonati br. 2 u a-molu, ovaj umetnik ostvaruje dramski luk prožet konfliktima, uz fascinantno odsvirane skrivene dvoglase — najdublji basovi i pasaži u visokim deonicama besprekorno su čujni. Treća sonata u d-molu odsvirana je s puno strasti, kako i dolikuje jednostavačnoj sonati koja deluje kao velika kadenca nekog violinskog koncerta. Četvrta sonata u e-molu pretežno je lirska, a ono što bi posebno moglo da se istakne jeste drugi stav, Sarabanda, u kojoj Simović precizno koristi picikato kao ritmički precizan uvod u nostalgično sećanje na barokni ples. Peta sonata u G-duru je jedinstvena po svom rustičnom sadržaju, a u izvođačkom smislu, od violiniste zahteva isticanje kolorita više nego u bilo kojoj drugoj Isaijevoj sonati. U Simovićevim rukama, pastorala je raskošno iskazana kolorizmom, od visokih tonova koji dočaravaju zoru, do reskih, ritmičnih nizova koji pozivaju na ples. I najzad, u jednostavačnoj šestoj sonati u E-duru, Simović je na fascinantan način iskazao strast flamenko melodija, kao i perfektnu ritmiku picikato pratnje.
Sudeći po svemu rečenom, ovaj album je mnogo više od puke tehničke demonstracije virtuoznosti. Pokazujući neobuzdanu strast, posvećenost i duboku muzikalnost, Roman Simović ne samo da je oživeo Šest sonata, već ih je reinterpretirao za nove generacije violinista. Njegov pristup omogućava slušaocima da Isaija dožive kao originalnog kompozitora, jedinstvenog upravo po svoja dva lica — romantičarskom i modernom. Što je najvažnije, smena karaktera koje Simović dodatno psihološki produbljuje, pomaže slušaocima da se usredsrede na umetničku suštinu, a ne samo na tehničke aspekte izvođenja. U pitanju je izdanje koje je za svaku preporuku.
