Rosalía i LUX: stilski iskorak koji spaja flamenko, klasičnu muziku i svetlost transcendencije, Magdalina Paunović
LUX je četvrti studijski album španske pevačice Rosalije koji je izazvao veliku medijsku pažnju nakon objavljivanja singla Berghain, urađenog u saradnji sa islandskom pevačicom Björk. Album je objavljen 7. novembra, a ono što ga posebno karakteriše jeste učešće Londonskog simfonijskog orkestra na čelu sa dirigentom Danijelom Bjarnasonom, koji se u većoj ili manjoj meri pojavljuje u svakoj pesmi. Ovakav spoj ostavio je snažan utisak na publiku, posebno imajući u vidu ranije stvaralaštvo pevačice, koje je mnogo više uključivalo sirovi i elektronski zvuk praćen trendovima trepa i pop muzike.
Na ovom albumu, međutim, pevačica sazreva i predstavlja se introspektivno na takav način što obrađuje teme koje su je tokom života kontinuirano intrigirale. Pre svega, dešava se stilska promena u njenoj muzici koju karakteriše raskošniji i emotivniji zvuk, oplemenjen simfonijskim orkestrom i preciznom orkestracijom. Gudački instrumenti, solo klarinet, klavir i tako dalje, u kombinaciji sa elektronikom i raskošnim vokalom doprinose da album stoji negde između neba i zemlje, što je i bio cilj ovog projekta.
Glavna tema albuma jeste dualizam između ovozemaljskog i nebeskog života, što se ogleda u svakoj kompoziciji, kako u aranžmanu tako i u vokalnoj interpretaciji. Album je konceptualno jasan: prvih šest pesama više naginje ka stilu klasične muzike Zapada, dok narednih sedam pesama stilski više podseća na prethodne radove u flamenko stilu, ritmičnije i modernije po zvuku. Unutar ovog preseka postoji razlika u samoj tematici pesama te tako prvih šest govore o transcedenciji i duhovnosti, dok drugih šest problematizuju „ovozemaljske“ probleme modernog čoveka.
Poslednje dve pesme predstavljaju spoj ove dve teme i konačno objedinjavaju sve elemente koje je autorka želela da prikaže. U pesmi Memória (14. po redu) ona pokušava da prihvati staru sebe, koja se sada ispoljava u novom svetlu. Taj preobražaj direktno se nadovezuje na sam naziv albuma, jer LUX znači „svetlost“. Poslednja pesma Magnolias označava njeno umiranje i ponovno rađanje i tako zaključuje da posle umiranja dolazi svetlost u vidu novog života.
Što se stila tiče, mogu se prepoznati impresionističke slike u klavirskim deonicama, kao i romantičarska drama koja dominira u gudačkim deonicama. Učešće hora dodaje sakralni prizvuk, dok su pesme ciklično konstruisane, sa motivima koji se ponavljaju kroz ceo album. Dodatnu raskoš albumu daje korišćenje čak trinaest jezika, koje je Rosalija upotrebila iz želje da upozna i objedini različite civilizacije u okviru univerzalne umetnosti kao što je muzika. Takođe, u vremenu ratova, primetna je njena potreba za političkim izjašnjavanjem — upotrebom ukrajinskog i arapskog jezika, ona podseća na žrtve konflikta širom sveta.
Njen glas je raskošan, a ponekad koristi i elemente koji podsećaju na arije. Posebno vokalno snažna je pesma Mio Cristo Piange Diamanti, koja je u celosti na italijanskom jeziku, što dodatno naglašava ariozan stil. Slično je i u pesmi Berghain, u kojoj Rosalija peva sopransku deonicu, čime pojačava utisak nemačke arije i dramatičnost kompozicije.
Tokom prvog preslušavanja albuma, utisak je bio veoma pozitivan i introspektivan, posebno kod prvih šest pesama koje su zvučno izuzetno moćne. Upravo u njima može da se oseti snaga tradicionalnih instrumenata koji, u ovako modernom projektu, dobijaju novi značaj i približavaju se široj publici. Sagledavajući današnju muzičku scenu, neizbežno je zaključiti da LUX, po svom kvalitetu, stoji na visokoj lestvici. Album pokazuje da i elementi klasične muzike, koji nisu toliko poznati publici koja prati trendove, mogu postati cenjeni i slušani, oplemenjujući tako uglavnom jednoličnu pop scenu.
Druga polovina pesama blago istupa iz tog koncepta i osvrće se na publiku koja je upravo zbog takvog zvučnog izraza zavolela autorkin raniji rad. Na taj način, može se zaključiti da je pevačica uspela da obuhvati širok spektar slušalaca koji veoma cene ovakav iskorak u njenoj diskografiji. LUX spaja tradiciju i modernost, duhovno i svetovno, prikazujući Rosaliju kao zrelu umetnicu koja istražuje univerzalne teme ljudskog postojanja.
