Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Festival „Piccolo vikend“: Kako su sjajni muzičari i premijera koncerta „Snow!“ Ivana Brkljačića oživeli pikolo flautu, 21. 9. 2025.
Festivali posvećeni instrumentima koji se ne koriste često kao solistički, pokazali su se kao izvrsna prilika za njihovu popularizaciju. Još važnije je istaći da se zahvaljujući ovakvim događajima, pišu i nove kompozicije čime se obogaćuje literatura koja je i u slučaju pikolo flaute, po broju neuporedivo skromnija od literature pisane za klasičnu flautu.
Pikolo se mahom upotrebljava kao orkestarski instrument i njena glavna uloga je da udvostruči deonice drugih instrumenata, često violine ili flaute. Zvuk orkestra nezamisliv je bez njenog blistavog sjajnog i prodornog tona. Pevanje ptica iz Malerove Simfonije broj 2 dočaranog ovim instrumentom, gotovo da je arhetipski model kako on treba da zvuči kao solistički—svetlo, prodorno, blistavo, oštro, ponekad i eterično, kao da dolazi iz velike daljine.
Sve navedeno mogli smo da doživimo na završnom koncertu četvrtog po redu festivala pikolo flaute održanog u Domu vojske. Orkestrom Umetničkog ansambla Ministarstva odbrane „Stanislav Binički“ dirigovao je Klajd Mičel, dirigent za koga je navedeno da deluje u Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama.
Dva koncerta Antonija Vivaldija primer su virtuoznosti koja ništa manje nije istaknuta nego u koncertima za violinu. Dve mlade pikolo flautistkinje Biljana Beara i Aleksandra Tolić su u izvođenju Koncerta u C duru RV 533 ostvarile uzbudljiv zvučni efekat kroz brze dijaloške preplete prvog i trećeg stava. Štaviše, u završnom stavu deonice su toliko isprepletene, da je zaista bilo potrebno da se ostvari visok nivo usklađenosti, što su one i uspele. U laganom lirskom stavu, ton oba instrumenta osim što je bio nežniji, mogao je da dovede i do kontemplativnosti, naročito u onim momentima kada su dva instrumenta udruženo ispevavala nežnu melodiju italijanskog tipa.
Solo pikolistkinja Sara Džekson, odsvirala je možda i najpoznatiji Vivaldijev koncert za ovaj instrument, RV 443 u C duru. Solo pikolistkinja Filharmonije iz Los Anđelesa, prikazala se izuzetnom interpretacijom u kojoj je briljirala blistavom tehnikom i iskazivanjem zvučnih nijansi koje ovaj instrument omogućava. Perpeto mobile brzih stavova imao je neprekinutu uzlaznu nit uz izvrsno ostvarene dinamičke gradacije i odlično izvedene dijaloge unutar različitih opsega instrumenta. Izvevši drugi stav ovog koncerta, Sara Džekson je pokazala da pikolo flauta može da bude instrument koji i pored izuzetno svetlog tona, kod slušaoca može da izazove nostalgiju ili setu, a sve to zahvaljujući besprekorno interpretiranoj melodijskoj liniji.
Predvođeni dirigentom Klajdom Mičelom, gudački ansambl orkestra Stanislav Binički delovao je nadahnuto i raspoloženo za muziciranje sa izvrsnim muzičarima koji su nam se predstavili na završnici finalne večeri Pikolo vikenda. Pikolo flautista Frankfurtskog operskog orkestra Đovani Gandolfo, izveo je transkripciju Koncerta za čembalo BWV 1056 u f molu Johana Sebastijana Baha. Virtuozno, blistavo i nenapadno, uz maksimalno povezane pevne deonice—otprilike tako bi mogao da se opiše izuzetan nastup ovog umetnika. Drugi stav Largo po karakteru ne samo što je bio nežan, već je i lamentozna melodija delovala kao da dopire iz daljine, što je celokupnoj atmosferi dalo posebnu draž. Od bolnog lebdećeg tona, do blistave virtuoznosti—gotovo sve najbolje osobine pikolo flaute kao solističkog instrumenta prikazane su u izvođenju transkripcije Bahovog koncerta.
Premijera Koncerta za pikolo flautu i orkestar Snow! Ivana Brkljačića, pripala je Snježani Pavićević, solo pikolistkinji Beogradske filharmonije. U ovom koncertantnom delu, Brkljačić je pokazao izvrsno umeće orkestracije, veoma dobro iskoristivši potencijal udaraljki koje je obogatio zvonima, a posebno vešto je iskorišćen i potencijal klavira i harfe. Složena struktura koncerta ukazuje na neprestane smene variranih epizoda koje neprimetno prelaze jedna u drugu, čime je pokazano majstorstvo vladanja formom. Osnova koncerta je lestvica orijentalnog prizvuka koja se u nebrojeno mnogo varijanti ponavlja, ali uvek praćena ritmičkom osnovom koja je bogata, promenljiva i samim tim deluje uzbudljivo. Tako su i privremeni vrhunci, sa istaknutim punim zvukom u kojima se izdvajaju limeni duvački instrumenti sa solističkom pikolo flautom koja je za još jedan stepenik iznad njih, takođe mogli da dovedu do stanja ekstatičnosti. Brkljačić ovim koncertom nije samo pokazao majstorstvo vladanja formom i zanatom orkestracije, već je u smislu sadržaja publici pružio narativ prepun melanholije i istinske osećajnosti. Štaviše, lirski obrt koji se dešava u momentu nagomilanog afekta mogao bi da se opiše kao katarzično iskustvo, pa tako nežna lirska melodija solističkog instrumenta uz pratnju harfe, izaziva osećanje slično onom koje doživljavamo u momentu dramskih razrešenja romantičarskih simfonija. Solistkinja Snježana Pavićević, pokazala se kao izuzetan virtuoz, najpre u središnjoj kadenci koncerta u kojoj je instrument delovao poput ptičjeg peva, pri tom, prikazanog inovativno. „Pikolo, kao kakva kristalna pahulja među instrumentima, svojom bojom, intenzitetom, virtuoznošću, ali i toplinom nežnošću i idiličnom lepotom, stvara, emituje i usmerava tok ovog koncerta ka tačkama u kojima nenametljivo dominira“, reči su kompozitora izrečenih u vezi sa koncertom. I zaista, čini se da je Snježana Pavićević uspela da prodorni instrument kakav je pikolo, pretvori u nežni emotivni glas čija snaga se ispoljava onda kada se emocionalna razdraženost pretvara u afektivni vrisak.
Kompozitor Ivan Brkljačić, zaista je uspeo da stvori delo koje ne samo da tehnički briljira, već i emocionalno rezonira sa publikom, prikazujući pikolo flautu, za većinu nas, u jednom potpuno novom i intrigantnom svetlu. Sve to moguće je bilo ostvariti zahvaljujući izvanrednoj interpretaciji Snježane Pavićević koja je bez zadrške uspela da oživi kompozitorove ideje.
