Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Beogradska filharmonija i Karabic: spoj multikulturalnosti i solističke virtuoznosti, 5. XII 2025.
Gost Beogradske filharmonije ove nedelje bio je Kiril Karabic, šef-dirigent Simfonijskog orkestra iz Bornmuta. Prema napisima kritike, ovaj ukrajinski umetnik poznat je po dinamičnim interpretacijama, naročito kada su u pitanju dela kompozitora iz sovjetske ere koja su njegova specijalnost. Budući da je Karabic veoma tražen i od simfonijskih orkestara i od operskih kuća, moglo bi da se kaže da je reč o jednom od vodećih evropskih dirigenata. Ako u obzir uzmemo i činjenicu da je koncert obeležilo i ekskluzivno izvođenje Dvostrukog koncerta za marimbu i vibrafon Emanuela Sežurnea, ulogom ovog dirigenta u vođenju orkestra Beogradske filharmonije najpre ćemo se pozabaviti kroz analizu simfonijskog dela koncerta.
Uvertira Istok i zapad Kamija Sen-Sansa, zapravo je marš koji je originalno pisan za duvački orkestar. Delo koristi stereotipove vezane za muziku sa obe strane sveta. U delovima posvećenim zapadnoj muzici, naročito su se dobro istakli limeni duvački instrumenti, kao i gudački instrumenti koji su u izvođenju polifonije bili dobro usklađeni. S druge strane, prikaz istoka vezan je za isticanje drvenih duvačkih instrumenata, uz solidno ostvarene lebdeće tonove obogaćene tremolom gudača. Sve navedeno dokaz je da Beogradska filharmonija poseduje konstantan profesionalni nivo, neophodan za izvođenje standardnog simfonijskog repertoara. U pitanju je funkcionalan i kvalitetan ansambl.
Posebno zanimljivo bilo je izvođenje kompozicija nekadašnjih sovjetskih kompozitora, Azerbedžajnca Kare Karajeva i Jermenina Arama Hačaturijana. Balet Sedam lepotica Karajeva baziran je na delu velikog persijskog pesnika iz XII veka Nizamija Gandžavija. Na koncertu je izvedena baletska svita u okviru koje smo mogli da čujemo i sedam portreta lepotica iz različitih krajeva poznatog sveta perioda na koji se kompozitor poziva. Iako široj publici nepoznato delo, iznenađujući je način na koji su kombinovane evropska simfonijska tradicija sa narodnom muzikom Azerbejdžana i zvucima Orijenta. Komadi iz ovog dela karakterno su nedvosmisleno označeni, što je zbog izvrsnog melodijsko-ritmičkog odabira i zanatski sjajne orkestracije, lako uočljivo. Dirigent Kiril Karabic imao je ključan zadatak da sa lakoćom balansira između dva sveta: masivnog simfonijskog zvuka koga bismo mogli da opišemo kao Čajkovskog sa primesama Šostakoviča i delikatne orijentalne muzičke podloge. U toj kretnji tom kretanju između dva sveta, pokazan je izvanredan senzibilitet za isticanje ritmova i melodija koji, propušteni kroz filter evropske orkestracije, zvuče drugačije u odnosu na uobičajeni simfonijski zvuk romantizma.
Slične odlike nosila je i interpretacija odlomaka iz baleta Gajane Arama Hačaturijana. Ipak, lirski delovi oba baleta zahtevali su posebno pevačko fraziranje, koje je dirigent uspešno sproveo. Numere iz oba ova dela, koja predstavljaju multikulturalni spoj moguć samo u državi kao što je Sovjetski Savez, odlikuje izrazita lirska ekspresivnost i autentičnost dramskih epizoda.
Deo koncerta rezervisan za nastup solista, sa programske tačke gledišta bio je ekskluzivan. Dvostruki koncert za marimbu, vibrafon i orkestar iz 2012. Emanuela Sežurnea delo je koje donosi eklektičnu stilsku sintezu, što je tipično za vreme u kome živimo. Pozivanja na popularnu muziku i džez, na latinoameričke ritmove, izrazito naglašena romantičarska lirika drugog stava, sve to doprinosi tome da bismo ovu muziku lako mogli da zamislimo u okviru nekog filmskog ostvarenja. Topao ton marimbe koji se ukršta sa hladnijim, metalnim tonom vibrafona, uz orkestar koji predstavlja harmonsku, ritmičku i kolorističku podlogu, čini ovo delo prebogatim bojama.
Možda najvažnija stvar kada je u pitanju izvođenje Sežurneovog koncerta predstavlja dijalog kao rezultat interakcije među muzičarima. Solisti koji su ujedno i članovi Beogradske filharmonije, Ivan Marjanović za marimbom i Aleksandar Radulović koji je svirao vibrafon, pažljivo su slušali jedan drugog i bili fleksibilni u odnosu na dinamičke zahteve kao i u odnosu na mnogobrojne promene tempa. Obojica solista svirali su sa po četiri palice, prikazavši pri tom visok stepen tehničke veštine, naročito u slučajevima vajanja prilično složenih melodijskih linija koncerta.
Već u izvođenju prvog stava, mogla je da se oseti izvrsna energija koju su dvojica perkusionista proizvodili kroz stabilnu i snažno istaknutu ritmiku, pa su tako sve vreme bili sinhronizovani kroz sviranje brzih, ritmičkih pasaža. Oba muzičara, dobro su sarađivali i sa orkestrom, što je naročito bilo upečatljivo na samom početku i samom završetku koncerta. U drugom stavu, fokus je bio na toplom i mekanom tonu ostvarenom u okviru tihe dinamike koju su Marjanović i Radulović dobro kontrolisali. Treći stav doneo je ritmičke bravure, brze i tehnički zahtevne pasaže kroz koje su dvojica izvođača ponovo pokazali ritmičku preciznost i dobar osećaj za gruv.
Sa programske strane, poslednji koncert Beogradske filharmonije bio je inovativan a pri tom je mogao da zadovolji uho takozvane šire publike. Ovaj ansambl već godinama deluje kao funkcionalan, pa smo tako u prilici da pratimo različite izvođačke koncepcije dirigenata koji se smenjuju za pultom. Poseban kvalitet leži u tome da iz njegovog sastava mogu da se izdvoje solisti koji su kadri za tehnički zahtevne i umetničke relevantne izazove. Potrvrdio je to i koncert o kome je upravo bilo reč.
