„Perfectly Free“: Ritualno vreme i emocionalno ogoljavanje Maje Bogdanović
Violončelistkinja Maja Bogdanović, izdanjem Perfectly Free za holandsku kuću Challenge Records, ostvarila je svojevrsni vrhunac izvođačke karijere. Na albumu se nalaze dva izuzetna koncerta za violončelo i orkestar svetski poznatih kompozitora Osvalda Golihova i Ane Klajn.
Prvi od njih, Osvaldo Golihov, spaja klasičnu muziku različitih epoha sa uticajima argentinskog nuevo tango. U pitanju je umetnik rođen 1960. godine u Argentini, u porodici ukrajinskih Jevreja. Poznat je po saradnji sa kvartetom Kronos, ali, nažalost i po jednoj od najkontroverznijoj afera u savremenoj klasičnoj muzici. Naime, nakon što je početkom milenijuma osvojio svetsku scenu oratorijumom Pasija po Marku (La Pasión según San Marcos), Golihov se 2010. godine suočio sa optužbama za plagijat povodom dela Zvezdani (Sidereus), što je izazvalo desetogodišnju stvaralačku tišinu prouzrokovanu teškom depresijom. Ovaj prekid rezultirao je otkazivanjem prestižnih porudžbina, uključujući i onu za Metropoliten operu, sve do 2020. godine kada se vratio na scenu. Snimak koji je Jo-Jo Ma načinio pre desetak godina nesumnjivo je doprineo međunarodnoj afirmaciji koncerta Azul. Ipak, tek se novo izdanje Maje Bogdanović, Perfectly Free, može nasloviti kao trijumfalni povratak ovog kompozitora, nudeći nam revidiran, zvučno superiorniji i zreliji prikaz njegove poetike.
Naslov Azul ili Plavo, simbolički otvara prostor autorove opsesije duhovnošću. U tom okviru, violončelo postaje glas koji posreduje između dva udaljena sveta: odjeka jevrejskog bogosluženja i karaktera argentinske melanholije. Ambijentalna prozračnost, postignuta laganim protokom zvuka i njegovom statičnošću, sugeriše beskrajnu prostornost u kojoj se vreme pretvara u zvučnu arhitekturu.
Utisak beskonačnog prostora dodatno je naglašen bojom harmonike i bogatim arsenalom perkusija koji u dijalogu sa violončelom na neki način dematerijalizuje tradicionalnu formu koncerta. I tako, umesto „takmičenja“ između soliste i orkestra, na albumu prisustvujemo nekoj vrsti obrednog čina u kojem zvuk postaje prostor čiste slobode, kako već naslov albuma Perfectly Free i sugeriše.
Izvođenjem diriguje David Koen koji je i sam violončelista, što je zaista rezultiralo meditativnim zvučnim spojem solističkog instrumenta sa ansamblom. Navedeno je i očekivano, jer je u pitanju orkestar holandskih provincija Gelderland i Overajsel poznat pod nazivom Fion. Tehnički precizni i dubinski emocionalno usmereni, čini se da ceo ovaj umetnički sklop sa Majom Bogdanović kao solistom potpuno nadilazi uobičajene muzičke projekte, jer u slučaju izvođenja koncerta Azul, mogli bismo da razmatramo činjenicu pretvaranja linearnog protoka vremena u ciklično, ritualno vreme. Ton solistkinje intenzivno je prisutan i razotkriven, bez oklevanja u iskazivanju ranjivosti kroz alikvote i odzvuke pa se čini da se ni ona sama nije libila iskazivanja ranjivosti, koja proizilazi iz zvuka obojenog alikvotama i odzvucima najrazličitijih vrsta. Koncertni snimak dela ima specifičan kvalitet koji omogućava da se čuje svaki detalj zamaha Bogdanovićeve gudalom, pa tako i sama produkcija doprinosi stvaranju atmosfere lebdenja između materijalnog i duhovnog sveta.
Za razliku od meditativnog koncerta Golihova, druga kompozicija koju je Maja Bogdanović snimila jeste ostvarenje naziva Dance britanske autorle Ane Klajn, pod dirigentskom palicom Ksandija Van Dajka. Inspirisan Rumijevim stihovima, ovaj koncert karakteriše filmska narativnost i česti plesni ritmovi. Fascinacija kompozitorke teksturom zvuka i hibridnim formama do sada je rezultirala saradnjom sa elektronskim duom Thievery Corporation, kojima je orkestrirala numere sa albuma The Cosmic Game. Islandska pevačica Bjork uvrstila je muziku Ane Klajn u sopstvene plejliste i zaista, prvim stavom koncerta u kome Maja Bogdanović koristi visoki registar i specifičan pritisak gudala, kompozitorka kao da ukazuje na stakleno-prozračnu boju glasa. Za potrebe čuvenog Mančesterskog internacionalnog festivala, Klajnova je uradila orkestarsku adaptaciju kultnog albuma Nico The Marble Index. Oporost, škripa i grebanje violončela koje povremeno možemo da doživimo u pojedinim segmentima koncerta, upravo ukazuju na ovaj njen rad.
U izvođenju ovog koncerta Bogdanovićeva je pokazala izuzetnu lepotu i raskoš tona. Čak i u najtišim deonicama, čini se da njen zvuk ima tenzioni karakter i da je na ivici pucanja, što neminovno stvara emocionalnu reakciju kod slušalaca. Pokreti gudala, nekada laki, nekada grubi, produkcijski su „uhvaćeni“ uz prateće odzvuke, što snimku daje neverovatnu dozu verodostojnosti. Ritmička preciznost, ostvarena u potpunom skladu između soliste i orkestra, čini da ovaj koncert ne zvuči kao klasično nadmetanje, već kao zajedničko pulsirajuće telo koje u krajnjoj konsekvenci ukazuje na životne ritmove savremenog čoveka.
Sloboda koju nam album Perfectly Free nudi nije laka niti je površna, štaviše, ako bi neko izdanje mogli da doživimo kao vid apsolutnog emocionalnog ogoljavanja, onda je to baš ovaj. Činjenica da je kritičar konzervativnog magazina Gramophone morao da prizna da Maja Bogdanović u početnu temu Golihovljevog koncerta unosi znatno više supstance i prisutnosti nego Jo-Jo Ma, govori o vrednosti izdanja o kome je reč. Slušati ovaj album znači biti prisutan u trenutku u kojem materija postaje duh i u kojem istovremeno, svi aspekti urbanog života postaju opipljivi kroz zvuk.
