Senzacija bez patosa: Jan Lisjecki i Beogradska filharmonija, 22. V 2026.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije na kojem je nastupila velika pijanistička zvezda Jan Lisjecki, po sebi je predstavljao senzaciju. Predvođen dirigentom Danijelom Rajskinom, orkestar je veče započeo delom koje nije često na koncertnim repertoarima. U pitanju je stav Blumine Gustava Malera, poznoromantičarska pastorala zamišljena kao drugi stav Prve simfonije Titan koji je ipak izostavljen. Činjenica da donosi prozračnu fakturu i da je ovaj orkestarski komad koncipiran kamerno, čini ovu kompoziciju nezahvalnom za početak koncerta, pa je tako izvedena uz intonativna kolebanja. Ipak, dirigent je uspeo da izvuče glavnu melodijsku nit stava, pa je i publika mogla da isprati dramaturški razvoj suptilno izgrađenog malerovskog narativnog luka.
Mnogo bolje, orkestar je zvučao u izvođenju Simfonije broj 1 poznatije kao Prolećna Roberta Šumana. Očigledno motivisan posle nastupa Lisjeckog, ansambl je pod Rajskinovim vođstvom uspeo da složene teksturalne gustine Šumana učini prozračnim, pronalazeći balans između energičnih motiva prvog i četvrtog stava i ukusno izgrađene lirike drugog stava. Duvački ansambl koji je poklekao pred Malerovom ogoljonešću, u izvođenju ovog dela delovao je kompaktno, stabilno i intonativno precizno.
Naročitu pažnju, dirigent mora da usmeri prema dinamici takozvanih srednjih glasova, a to su u ovom slučaju deonice horni i dublje deonice gudačkih instrumenata koje je Rajskin uspevao da ukroti, čime je najzad, postigao ”disanje” orkestra. U ovoj simfoniji, Šuman je donekle bio i hirovit pa bi moglo da se kaže i da se poigravao sa akcentima i metrom, što od orkestra zahteva disciplinu, koja je naročito pokazana u izvođenju trećeg stava – Skerca. I najzad, verovatno najbolji deo interpretacije predstavljalo je izvođenje finala koje iz nekog razloga, često zna da zvuči robustno i teško. U izvođenju Beogradske filharmonije trijumfalni završetak imao je salonsku lakoću, upravo zbog dobrog unutrašnjeg pulsa koji je dirigent Rajskin uspevao da održi sve vreme.
Zapanjujuća tehnička zrelost i potpuno odsustvo senzacionalizma i patosa u interpretaciji kanadskog pijaniste Jana Lisjeckog osobine su izvođaštva koje ovaj umetnik gaji još od tinejdžerskih dana. Poznat po tome što je sa petnaest godina potpisao za Deutsche Grammophon, on je uspeo da izbegne zamku propadanja u godinama kada je trebalo da se potvrdi kao zreli umetnik. Danas bismo za ovog umetnika mogli da kažemo da je virtuoz koji neguje mekan, prefinjen ton bez trunke napadnosti. Zrelost se kod njega manifestuje najpre kroz arhitektonski pristup formi pa su tako, njegove interpretacije Šopena, Šumana ili Betovena, potpuno lišene patetike. Lisjecki nije baš umetnik koji neguje rubato i insistira na sentimentalnosti, već u svaku interpretaciju unosi klasičnu jasnoću i ogoljava je do nivoa apsolutne strukturalne logike.
Tako se i interpretacija koncerta broj 3 u c molu Ludviga van Betovena ne razlikuje mnogo od one koju je ostvario 2019. godine sa orkestrom St. Martin in the Fields, kada je, sa dvadeset i četiri godine, snimio svih pet koncerata. Za razliku od mnogih pijanista koji koncertu u ce molu pristupaju patetično, Lisjecki ovo delo u potpunosti lišava kvaziromantičarskog teškog tona i preteranog dramatizma i vraća ga tamo gde on i pripada – drama kod njega ne proizilazi iz spoljašnjeg efekta. Iz logike koja je proizvod harmonske i strukturalne određenosti dela izražene kroz perfektnu artikulaciju, ovaj pijanista iznosi celokupni narativ. Lišen težine i afekta koji neki umetnici smatraju tipično betovenskom, ovako protumačen koncert dobio je mocartovske scenske konture, kao da je donđovanijevskim duhom svedočio o drami XVIII veka koja ipak, tenziju crpi iz unutrašnje logike same kompozicije.
Lisjecki je u saradnji sa Rajskinom uspeo da postigne ono što malo kome polazi za rukom – klavirska deonica organski je deo orkestarskog tkiva. Sama tekstura teče bez šavova, uz odlično usklađene upade, te je tako i prvi stav delovao gipko u smislu da su sami slušaoci lako mogli da prate dijaloge i pojedinačne linije, jer i sama faktura nije bila opterećena masivnim simfonijskim pristupom, kako smo često navikli kada je treći klavirski koncert Betovena u pitanju. Interpretacija složene kadence predstavljala je hermeneutički vrhunac u kojem je Lisjecki spojio dramu, ples i liriku u formalno zatvorenu, ali sadržinski otvorenu celinu koja se kroz triler utišava do granice čujnosti pripremajući mistične udare timpana i orkestra u kodi.
Drugi stav je bio obojen specifičnim zvučanjem u najtišoj dinamici i uopšte, nestvarno mekani ton pijaniste bio je taj koji je slušaoca mogao da uvuče u lirski kontemplativni narativ lišen svake vrste sentimentalnosti. Bila je to jedna od onih interpretacija koja je mogla da nas podseti koliko je kroz istoriju pijanizma, rubato bio zloupotrebljavan. U finalnom stavu, u kome mnogi pijanisti pribegavaju demonstraciji tehnike i perkusionističkih efekata, Lisjecki je zadržao pokrete oslobođene težine, dajući celom stavu plesni karakter. Posebno upečatljivi delovali su prelazi u svetle, durske segmente koji su dobijali himnični karakter i bili odraz metafizičkog trijumfa. Na bis izveden Valcer u As duru opus 39 broj 15 Johanesa Bramsa u izvođenju Lisjeckog nije bio samo puki ples, već je kroz odnos melodije i pratnje dobio gotovo mističnu boju uz rubata koja su tu bila tek da bi se na trenutak zaustavio plesni korak. Taj ples delovao je kao da je izveden s one strane života i možda zbog toga, još jedan bis zaista nije bio ni potreban.
Prateći koncept Lisjeckog, orkestar Beogradske filharmonije predvođen Danijelom Rajskinom, zadržao je reljefni zvuk i gipkost pokreta iskazanog kroz prozračniju fakturu i neopterećenost masivnim simfonijskim zvukom. Tako bismo mogli da izdvojimo upečatljivo ostvarene dijaloge sa jasno definisanim karakterima instrumentalnih boja.
Gledano u celini, sa ovog koncerta mogli smo da odemo sa osećanjem da muzici nekada nisu potrebni spoljašnji podsticaji. Vrhunski umetnički doživljaj ostvaruje se upravo u onim slučajevima kada se celokupan sadržaj crpi isključivo iz resursa muzike same. Odvojiti unutrašnje od spoljašnjeg zaista nekada nije lako, ali, s druge strane, vrhunski umetnici tu tešku dilemu uspevaju da učine ne samo bespotrebnom, već i takvom da rešenja kojima su pribegli, u momentu slušanja deluju kao jedino logična. U tome, uostalom, i leži sva lepota velikih interpretacija.
