Psihološka monodrama o Ofeliji – prezentacija doktorskog umetnčkog projekta Milene Damnjanović, 18. VI 2026.
Nesvakidašnji i konceptualno zaokruženi koncertni program, naslovljen Zvučni kaleidoskop Ofelije, zapravo je doktorski umetnički projekat Milene Damnjanović, realizovan pod mentorstvom dr um. Violete Pančetović Radaković, redovnog profesora.
Početi koncert prvom numerom iz ciklusa Sedam romansi na stihove Aleksandra Bloka Dmitrija Šostakoviča, odnosno Ofelijinom pesmom, neobično je hrabar potez jer deluje kao da je resital održan u Ruskom domu započet od kraja, a ne od početka. Šekspirova Ofelija pati i ludi postepeno, ali, nasuprot tome, publika biva uvučena u prostor posthumne rezignacije, pa samim tim, sve što je sledilo nakon toga, zapravo je postalo retrospektiva. Ogoljeni zvuk violončela koji je svirao Srđan Sretenović i turobno intoniran glas stvarao je osećaj teskobe. Hladan pogled i pomirenost sa sudbinom bića koje je već prešlo na drugu stranu, apsolutni je kontrast ekspresionističkom facijalnom gestu iskazanom najpre u Tri Ofelijine pesme Riharda Štrausa i Tri Ofelijine pesme Valerija Gavrilina. Oba ciklusa, pisana su na stihove iz Šekspirovog Hamleta.
Umetnica je očigledno, pripremila hronologiju Ofelijinih unutrašnjih stanja koja su se videla na njenom licu i telu. Strastveno erotsko ludilo, destruktivne, besne heroine, nemir tela i lutajući pogled lica, prelazio je u momente lucidno iskazane naivnosti, ponekad i odsutnosti prikazane u scenama branja cveća, najpre u Ofelijinoj pesmi Elizabet Makonki ili istoimenoj numeri Maria Kastelnuova Tedeska takođe pisanih na stihove iz Šekspirovog Hamleta. Francuski blok pesama, ukazivao je na gašenje, na prepuštanje tela težini vode i ponekad tupi pogled lica. U pitanju su pesme Smrt Ofelije Kamija Sen Sansa pisane na stihove Ernesta Legueva, i istoimena pesma Hektora Berlioza pisana na iste stihove i Ofelijina pesma Ernesta Šosona koji je upotrebio stihove Morisa Bušora.
Možda bi i kao prvu činjenicu u vezi sa resitalom Milene Damnjanović trebalo istaći da konceptu Ofelije umetnica nije pristupila isključivo iz vizure čiste vokalne estetike, već kroz psihološku dramatizaciju i duboku analizu telesnog gesta. Sva stanja Šekspirove heroine – od erotske frustracije do potpune dezorijentacije i finalnog utapanja – nisu bila vođena ka epilogu i zaokruženoj priči. Naprotiv, umetnica je ovu monodramu koncipirala tako da sve vreme imamo utisak o pomešanim afektima, o njihovoj neprestanoj smeni i kretanju u krug. Stanje večnog života predstavljenog na početku, u svakom delu koncerta služilo je kao podsećanje na nedostižni ideal koji nastupa posle oslobađanja slojeva telesnosti koje je Damnjanovićeva neštedemice bacala pred publiku.
Prikazani jezički mozaik od ogromnog je izazova za izvođača. Svaki od njih nosi potpuno drugačiji vokalni tretman – od otvorenih ruskih vokala do energične i precizne upotrebe suglasnika nemačkog jezika, koji su u nekim momentima izvođenja Štrausovih pesama zvučali perkusivno. S druge strane, suglasnici pesama na engleskom jeziku, nisu bili toliko oštri, ali su svakako bili jasni. I najzad, francuski mélodie ukazivao je na suptilno izvedene legato linije.
Treća činjenica koja zaokružuje izvođački profil Milene Damnjanović jeste sam glas, odnosno širok spektar njegovih kolorističkih i tehničkih mogućnosti. Sva prikazana emocionalna stanja govore o otvorenom, sočnom i fleksibilnom zvučnom aparatu koji se može svrstati u kategoriju spinto soprana velikog volumena. Ova umetnica, naime, sa lakoćom doseže dramatične vrhunce, dok sam glas ne gubi ništa od svoje prirodne lepote i supstancijalne sočnosti. Njen sopran je zadivljujuće prilagodljiv i kadar da odgovori na suprotstavljene vokalno-tehničke zahteve ovog programa. Upravo zbog toga, svesno korišćenje lirskog kolorita u pojedinim numerama svedoči o izvanrednoj tehničkoj kontroli nad njenim, suštinski dramskim aparatom.
U trenucima najvećeg rastrojstva, glas Damnjanovićeve zvučao je zastrašujuće masivno uz posebno efektno korišćena fortisima praćena naglim intervalskim skokovima, prikazanim kod Štrausa. Međutim, veći deo koncerta nosio je lirsku koncepciju, pa je tako, umetnica u pesmama Sen-Sansa ili Šosona na primer, uspela da prirodu sopstvenog glasa pretoči u pastelnu, mekanu boju, bez dramatične masivnosti.
Kao potpuni estetski kontrast, Pet Ofelijinih pesama Johanesa Bramsa na Šekspirove stihove, pisane su u maniru naivnih narodnih napeva. U njima se umetnica koristila suzdržanom lirikom, pokušavajući da dočara heroinu čiji unutrašnji bol se više ne iskazuje krikom.
Posebno mesto u repertoaru Damnjanovićeve zauzimaju pesme Valerija Gavrilina u kojima salonski, kasnoromantičarski ambijent biva zamenjen grotesknim, ponekad i surovim psihološkim prikazima. Upravo interpretacija ovog ciklusa, može da se predstavi i kao paradigma izvođačke poetike Damnjanovićeve. Monotona suzdržanost prvog stava i povučeni suvi ton dočaravaju zamrznutu traumu. Histerični istupi prikazani u drugoj pesmi, ukazuju na jezivo prikazanu lakrdiju, iskolačene oči, facijalni grč i besne vokalne odjeke naspram nemilosrdnog sveta. U trećoj pesmi melodija postaje lament i u njoj umetnica namerno ističe tehničku kontrolu glasa, uz dugačko predstavljene melodijska fraze za koje se činilo kao da plove na samom dahu.
Posebno bi trebalo pomenuti izuzetnog klavirskog saradnika Vladimira Gligorića, koji je kao iskusan muzičar sve vreme uspevao da prilagodi zvuk vokalnim kapacitetima Damnjanovićeve. Bilo je tu impresivno interpretiranih deonica poput perkusivnih udara u drugoj pesmi Gavrilina ili ekspresionistički formiranog zvučnog zida u muzici Riharda Štrausa. Engleski i francuski blok, kao i većina Bramsovih pesama, odlikovala je prozračna, ali i čvrsto struktuirana klavirska faktura.
Namerno ili ne, kao idealan postskripum i emocionalno olakšanje nakon prikazane vokalno-dramske golgote, umetnica je za sam kraj ostavila Ofelijinu pesmu Aleksandra Varlamova. U ovoj ranoromantičarskoj romansi, funkcija glasa konačno je vraćena primarnoj i čistoj lirskoj lepoti, donevši svedeno, melanholično i spokojno ispraćanje Ofelije. Na ovaj način, publika je konačno izvedena iz pakla Ofelijinog ludila, čime je intelektualno i izvođački briljantno koncipiran resital, doživeo svoj logičan kraj.
