Konceptualno putovanje Olge Biserčić: Od Vitakera do Vujića, 13. III 2026.
Poslednji koncert Hora Radio televizije Srbije bio je konceptualan i pratio je unutrašnji put individue prema duhovnom preobražaju. Program je osmislila Olga Biserčić, dirigent hora. Ceo događaj odigrao se u akustičnom prostoru crkve Uznesenja Blažene Djevice Marije na Neimaru, što je doprinelo meditativnoj atmosferi i zvučnoj punoći neophodnoj za poniranje u unutrašnjost bića.
Bočni ispadi u odnosu na glavnu liniju zida i niz okulusa na građevini koju je projektovao Branislav Marinković dovode do ritmizacije svetlosti koja ulazi u naos. U takvom prostoru velike kubikaže i visine, zvuk putuje dugo pre nego što se odbije od zidove. Na takav način, stvoreni su uslovi za duhovno putovanje kroz pet segmenata koncerta nazvanih Mirna noć pod zvezdama,Tama, haos i kriza, Molitva, Svetlost i Preobražaj.
Osim očigledne namere dirigentice da sprovede sopstveni koncept, program je imao i jednu drugu, skrivenu nit koja je vešto istaknuta. Kompozicije savremenih autora prožete su novom vrstom jednostavnosti koja aludira na dopadljivost čije poreklo je popularna kultura, ali i na misticizam koji nas odvodi u daleku prošlost koja se čini da je iza isorijski pojmljivog vremena. Takvi autori su recimo Eriks Ešenvalds ili Erik Vitaker. Za programsku koncepciju koja vrvi od aluzija i ukazivanja na različite stilove i žanrove, sasvim prirodno je delovalo uklapanje numera Oče naš Aleksandra Vujića, Da ispravitsja Pavela Česnokova ili Lux Aeterna Edvarda Elgara u niz sastavljen od dela savremenih kompozitora.
U kompozicijama Eriksa Ešenvaldsa Stars, Martena Loridsena Sure on This Shining Night i Erika Vitakera Lux Aurumque Hor Radio televizije Srbije predvođen Olgom Biserčić prikazao je vertikalnu zvučnu sliku prepunu svetlucanja. Svetlosna zvučna poigravanja, ukazala su na maksimalno pročišćenu horsku fakturu i usklađenost glasova koja je dovedena do savršenstva, što je svakako i zasluga dirigenta Jakova Milutinovića koji je pripremao hor. Lagano pokretna faktura uklopljena sa zvučnim čašama u Ešenvaldovom slučaju i naročito dopadljivi Vitakerovi klasteri ukazivali su na dostizanje bestežinskog stanja i stvaranje eterične zvučne materije.
Za razliku od mirnog svetlucanja prethodne kompozicije, visoki tonovi kod norveškog kompozitora ne samo što su prikazani kao lebdeći, već su zaista zvučali kao čežnjivi vapaj postavljen iznad guste zvučne mase ostalih glasova i klavira. Ceo taj korpus kompozicija ima nešto od srednjevekovnog misticizma, koji je u popularnoj muzici već rabljen preko bendova kao što je Enigma recimo. Ovi pokušaji u skladu su sa savremenim trenutkom, jer u vremenu u kome je svaki segment života industrijalizovan, slušati ovakvu muziku pred spavanje uz čašu vina, odgovara potrebama savremenog čoveka koji će isto tako jedan sat svog dnevnog rasporeda posvetiti psihoterapiji. Nastup Hora Radio televizije Srbije predvođenog Olgom Biserčić u tom smislu, predstavljao je isto tako vid terapije, u potpunosti adekvatne savremenom trenutku.
U kompozicijama Đerđa Orbana Daemon Irrepit Callidus i Jaka Mentijarvija Double, Double Toil and Trouble ulazi se u polje oštro naglašene ritmike i dinamičkih odnosa. Upravo u ovim ostvarenjima, hor se pokazao izuzetno usklađen, uz odlično postavljene odnose glasova. Svi ti glasovni odnosi zapravo, prlagođeni su različitim kontekstima, pa tako Oče naš Aleksandra Vujića ili Da ispravitsja Pavela Česnokova donosi uspostavljanje zvučne vertikale u tradicionalnom smislu. Kod Vujića, u pitanju su mikro uzdizanja i prelivanja kojima je posvećena izuzetna pažnja, dok smo kod Česnokova mogli da čujemo prefinjeno matiranu, baršunastu boju alta Dine Travice.
Za razliku od Loridsena i Vitakera, savremeni američki kompozitor Majkl Džon Trota kojeg svrstavaju u istu ravan sa pomenutim autorima, možda je ipak, nešto bliži tradiciji. Njegov Lux Aeterna ponudio je dugačke, svetle melodije uz krajnji stepen iščišćene fakture i soprane koji su otvarali put prema visinama. I sve to, nastupilo je nakon emotivnog naboja Elgarove istoimene kompozicije koja zapravo predstavlja horski aranžman teme Nimroda, odnosno, devete varijacije simfonijske kompozicije Enigma varijacije.
Za razliku od Loridsena i Vitakera, savremeni američki kompozitor Majkl Džon Trota kojeg svrstavaju u istu ravan sa pomenutim autorima, možda je ipak, nešto bliži tradiciji. Njegov Lux Aeterna ponudio je dugačke, svetle melodije uz krajnji stepen iščišćene fakture i soprane koji su otvarali put prema visinama. I sve to, nastupilo je nakon emotivnog naboja Elgarove istoimene kompozicije koja zapravo predstavlja horski aranžman teme Nimroda, odnosno, devete varijacije simfonijske kompozicije Enigma varijacije.
Na samom kraju, Aleluja Džejkoba Narveruda zasnovana na brzom ritmičnom govoru i Aleluja Džejka Ranstela koja je donela suve, odsečne udarce dlanova koji oštro presecaju odjekujuće povike u naosu katedrale, predstavljali su logičan kraj mističnog putovanja priređen od Olge Biserčić. Suverenost kojom je Hor Radio-televizije Srbije izneo ovako zahtevan i stilski razuđen program, potvrđuje da ovaj ansambl, pod vođstvom izuzetne dirigentice, poseduje preciznost i zvučnu rafiniranost, pozicionirajući se na takav način kao reprezentativni tumač najsavremenijih tokova vokalne muzike.
