Poslednji koncert Hora Radio televizije Srbije bio je konceptualan i pratio je unutrašnji put individue prema duhovnom preobražaju. Program je osmislila Olga Biserčić, dirigent hora. Ceo događaj odigrao se u akustičnom prostoru crkve Uznesenja Blažene Djevice Marije na Neimaru, što je doprinelo meditativnoj atmosferi i zvučnoj punoći neophodnoj za poniranje u unutrašnjost bića.
Iako se bečki Musikverein smatra neprikosnovenim epicentrom novogodišnjih svetkovina, što on naravno i jeste, ovogodišnji nastup Simfonijskog hora i orkestra Radio televizije Srbije pod palicom maestra Srboljuba Dinića pokazao je da Beograd poseduje sopstvenu verziju te magije – možda manje strogu, ali uz isticanje vokalne raskoši koja je, moguće, emotivno bliža publici sa ovih prostora. Ako se u obzir uzmu top liste klasične muzike najpopularnije emisije Radio Beograda 2 Klasiku molim, analiza bi pokazala da domaća publika najviše voli vokalnu muziku i to italijansku i rusku operu druge polovine XIX veka, a zatim i operete koje ukazuju na raskoš Beča iz istog perioda.
Koncert hora i orkestra Radio televizije Srbije kojim je rukovodio Srboljub Dinić bio je posvećen muzici retko izvođenog ruskog romantičarskog kompozitora Sergeja Tanjejeva. Poznat i kao „ruski Bah“, ovaj autor je specifičan po tome što je u svojoj muzici koristio polifoniju. Za one koji nemaju muzičko obrazovanje, ovaj kompozicioni postupak mogao bi da se zamisli kao muzički razgovor više ravnopravnih likova — umesto da jedna melodija vodi dok je ostali prate, kod polifonije se nekoliko različitih melodija prepliće i odvija istovremeno, čineći teksturu muzike bogatom i složenom. Na programu je bilo 10 horova (od ukupno 12) iz opusa 27, a u durgom delu koncerta izvedena je i kantata Jovan Damaskin op. 1.
Koncert naslova Pesme cveću u dosadašnjoj koncertnoj ponudi, predstavljao je pravo osveženje. Programska koncepcija bila je usmerena prema horskim kompozicijama čija inspiracija je bila cveće. Dominacija svetloplavih, ljubičastih i roze tonova koji su se smenjivali na platnu davali su sceni umirujući, ali istovremeno i živopisan izgled koji je savršeno prianjao tonu samih kompozicija. Nazivi pesama, njihovi kompozitori i pesnici bili su najavljeni natpisima, dok su stihovi mogli da se prate sa titla.
Veče Rahmanjinova koje je Beogradska filharmonija priredila u protekloj nedelji zaista je predstavljao izlet u neobično i u sve ono što publika generalno voli kod ovog kompozitora, a najpre se tiče lirike. Visok stepen emocionalne nadraženosti koja je tu da odloži neumitni susret sa onim što ne može rečima da se opiše − sa onim što se nalazi sa one strane ‒ takvu vrstu dramaturgije dirigent Gabrijel Felc je strpljivo gradio i uspešno izvajao u oba izvedena dela, poemi Zvona za hor i orkestar i Simfoniji broj 3.
Povremenim koncertima u Katedrali Uznesenja Blažene Djevice Marije Hor Radio televizije Srbije uspeva da održava pažnju ljubitelja horske duhovne a kapela muzike. Ovo je posebno značajno jer je baš ovaj prostor veoma zahvalan za izvođenje ovog žanra kako zbog akustike, tako i zbog specifične atmosfere kakvu može da pruži samo crkva. Osim pomenutog zdanja, za ovakve koncerte pogodna je i Kripta Hrama Svetog Save, što horski ansambli često i koriste.
Novogodišnji koncert Hora i simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije ove godine je predstavljao oličenje dobrog ukusa i što je najvažnije, publika je na ovom spektaklu imala šta i da čuje. U ulozi šefa-dirigenta po prvi put se našao Srboljub Dinić, koji je zaista suvereno vladao celokupnim ansamblom i na takav način pokazao da je njegova nova pozicija sasvim opravdana. Još od 2009. godine od kada je održan prvi novogodišnji koncert Muzičke produkcije Radio televizije Srbije interesovanje publike je ogromno, pa je tako bilo i ove godine ‒ sala Sava centra bila je puna.
U dužem vremenskom nizu Hor Radio telezivizije Srbije priređuje izuzetne koncerte pravoslavne duhovne muzike. Prilično podmlađen i uvećan sastav, na nekoliko poslednjih nastupa iskazao se kao ansambl koji je uspevao da ostvari ekspertska izvođenja muzike srpskih i ruskih kompozitora XIX i XX veka. Tako je bilo i na poslednjem njihovom koncertu u Kripti Hrama Svetog Save na kome su izveli Liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog Pavela Česnokova pod dirigentskom palicom Vladimira Gobika.
Govoreći o stihovima Georga Fridriha Daumera koje je Johanes Brams iskoristio za komponovanje valcera za hor i klavir u četiri ruke, Johan Volfgang Gete je sa mnogo divljenja pisao da su oni „po sebi savršeni da ih nikakva muzika ne može poboljšati“. Međutim, sam kompozitor je sa toliko veštine uspeo da pronikne u različite vidove iskazivanja lirskog i igračkog, da bismo sa pravom mogli da kažemo da se u njima nalazi gotovo celokupan kosmos koji u sebi poseduje romantičarska linija karakteristična za sentimentalnu atmosferu salona i bežanje od stvarnosti u vrtloge ljubavnih osećanja koja su nekada uzvišena a nekada i zastrašujuće sumorna. Kao autor iza koga je tradicija vokalne lirike i instrumentalnog plesa kakvi su lendler i valcer imala već snažno utemeljenje, Brams je u dva opusa 52 i 65 koje je nazvao Ljubavni valceri i Novi ljubavni valceri, na nepretenciozan način uspeo da ostvari autentičan opus iz koga već mogu da se nazru kasnije opsesije ovim plesom kod Malera, kasnije i kod Šenberga, Ravela i mnogih drugih kompozitora.
Horska literatura poseduje veliki broj pravoslavnih duhovnih kompozicija koje bi mogle da izvode i amaterski sastavi, pa je tako jedna celokupna tradicija zasnovana na ovoj činjenici. U našoj zemlji istina, sve je manje amaterskih ansambala, što je drugi problem koji nema mnogo veze sa kritikom interpretacije Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog Sergeja Rahmanjinova. Ovo delo naime, izveo je možda i jedini profesionalni hor u zemlji koji je publici kadar da ga predstavi u reprezentativnom izdanju. U pitanju je Hor Radio televizije Srbije kojim je dirigovao Bojan Suđić.