Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Hor Radio televizije Srbije i Jakov Milutinović, 28. II 2025.
Povremenim koncertima u Katedrali Uznesenja Blažene Djevice Marije Hor Radio televizije Srbije uspeva da održava pažnju ljubitelja horske duhovne a kapela muzike. Ovo je posebno značajno jer je baš ovaj prostor veoma zahvalan za izvođenje ovog žanra kako zbog akustike, tako i zbog specifične atmosfere kakvu može da pruži samo crkva. Osim pomenutog zdanja, za ovakve koncerte pogodna je i Kripta Hrama Svetog Save, što horski ansambli često i koriste.
Već nekoliko godina unazad, Hor Radio televizije Srbije primetno je unapredio svoj zvuk. O tome naročito svedoče izuzetni koncerti sa mladim dirigentima kakvi su Olga Biserčić i Jakov Milutinović, koji su očigledno, radeći sa ovim ansamblom ostvarili doprinos. Iako nekada može da se desi i povremena neusklađenost odnosa između glasova u smislu iskakanja neke od deonica koje kontekstualno ne bi odgovaralo atmosferi kompozicije koja se izvodi, moglo bi da se kaže da su u pitanju izolovani slučajevi. Iako ansambli koji izvode umetničku muziku bivaju prepuštani logici tržišta na kome uglavnom nemaju nikakvu šansu, apsurdno je da u odnosu na ono što smo mogli da čujemo pre dvadeset godina recimo, većina njih zvuče kvalitetnije nego tada, što važi i za Hor Radio televizije Srbije.
Istina je i da je naš najbolji horski ansambl oduvek negovao kvalitet, a ono što je nova paradigma u odnosu na prošlost jeste to, da današnji dirigenti ne insistiraju toliko na monumentalnom zvuku i efektima koji bi bili istaknuti na artificijelan način. Upravo izrečeno bio je čest manir ponajviše amaterskih ansambala, čiji dirigenti su smatrali da biti „muzikalan“ znači pevati što glasnije, ali je i činjenica da je upravo XX vek insistirao na eksperimentisanju sa zvukom i deluje da se na tom polju već ispitalo sve što je moglo da se ispita.
Ono po čemu je Hor Radio televizije Srbije specifičan danas i što ga čini jedinstvenim jeste činjenica da ovaj ansambl podjednako dobro izvodi muziku različitih tradicija. To se najbolje moglo čuti na koncertu nazvanom Teomitorikon što je naslov koji se koristi za zbirku himna, tropara, kondaka i drugih liturgijskih pesama koje slave Bogorodicu. Specifičnost „zbirke“ Jakova Milutinovića leži u tome što je ovaj dirigent na program koncerta postavio kompozicije posvećene Bogorodici koje potiču iz dve tradicije, zapadne i istočne, odnosno ruske.
Zajedničko za interpretaciju duhovnih pesama Ave verum corpus Fransisa Pulanka, Ave Maris stella Edvarda Griga i Ave Maria Antona Bruknera jeste to što je dirigent Milutinović pokazao veštinu povezivanja delova navedenih kompozicija koji su se neprimetno stapali u celinu. Bešavno ulančavanje odseka motetskih formi kao niza sličnih karaktera, pokazalo je da je način njihovog formalnog uobličavanja kroz izvođenje više vezan za ujednačavanje, nego za sučeljavanje kontrasta. Svaki od variranih karaktera zapravo je odgovorao sadržaju poetsko-muzičkog toka uobličenog na principima gradnje dramaturgije kojom se koriste recitatori. Tako je na neki način, dirigent Milutinović ostvario jedan od ideala crkvene muzike koji se ogleda u jedinstvu teksta i muzike ostvarenog kroz usaglašenost agogike i dinamike.
U takvom duhu, najveći stepen mira i kontemplacije na ovom koncertu dostignut je kroz izvođenje kompozicije Magnificat Arva Perta. Kroz stabilno ostvaren tempo od koga se nije odstupalo do samog kraja ovog nevelikog dela, ostvarena je suptilna dinamička igra u okviru malog zvučnog opsega. Preciznost između melodijskog i tintinabuli glasa dobila je i svojevrsnu dimenziju dubine, koja je bila potpomognuta i akustikom samog prostora crkve Uznesenja Blažene Djevice Marije, što govori u prilog činjenici da je u odnosu na druge žanrove, za predstavljanje horske muzike odabir prostora možda i od najvećeg značaja.
Dela ruskih autora, Presvjataja Bogorodice i Zastupnice userdnaja Pavela Česnokova, Ne umolčim nikogda, Bogorodice Dmitrija Bortnjanskog, Ne ridaj mene, Mati Aleksandra Grečanjinova i V molitvah neusipajuščuju Bogorodicu Sergeja Rahmanjinova i na bis izvedena Bogorodice Djevo istog kompozitora, izvedene su uz slične kvalitete ujednačenosti, ali ipak, uz mnogo veće dinamičke lukove nego kompozicije zapadnih autora. Milutinović je pokazao da ne pati mnogo od spoljašnjih efekata, tako da ni u jednom momentu nije zapao u zamku isticanja efektnih vrhunaca koje svako od ovih dela poseduje u sebi. U interpretaciji ovih numera odabrana su umerenija tempa kroz koja je dirigent uspevao da ostvari bogatstvo sadržaja melodijsko-harmonskih fraza sa jasno istaknutim crkvenoslovenskim tekstom.
Bogatstvo zvuka iskazano kroz klasično struktuiranu motetsku formu pokazano je u izvođenju na bis Mokranjčeve kompozicije Vozbranoj vojevodje što uzgred, ukazuje i na bitnu razliku muzike našeg kompozitora u odnosu na ruske uzore. Ovaj uzgredni komentar zapravo je najbolji pokazatelj činjenice koja je već istaknuta, a to je da je Hor Radio televizije Srbije upravo jedinstven po tome što može da ponudi relevantne interpretacije obe tradicije, i zapadne i istočne. Dirigent Jakov Milutinović jedan je od onih koji je već srastao sa ovim ansamblom i zaista bi u budućnosti mogao da pruži još mnogo relevantnih izvođenja.
I ako već ne živimo u vreme velikih eksperimenata sa horskom fakturom kako je to uobičajeno bilo u modernizmu, preporuka za ovaj naš ansambl bila bi da nastavi već započetim putem, uz uzimanje u obzir ogromnog repertoara savremene umetničke muzike. U tu svrhu, sasvim regularno bilo bi i koketiranje i sa popularnim, naravno, ne na onaj način kako je već pokušavano u prošlosti sa ansamblima Muzičke produkcije, već uz uzimanje u obzir visokih umetničkih dometa koje je Hor Radio televizije Srbije u stanju da ostvari.
