Tvrđava unutrašnje slobode Poline Osetinske, 18. III 2026.
Granice između fikcije i života kod nekih umetnika kao da postaju amblem njihovog postojanja — jedini mogući umetnički kredo. Biografija ruske pijanistkinje Poline Osetinske govori o potrebi za slobodom, empatiji i protivljenju represiji. Posledice njenih otvorenih istupa u Rusiji jesu da, za razliku od nekih drugih umetnika, ona u sopstvenoj zemlji ne može da nastupa. Njena karijera odvija se izvan granica domovine, ali ipak, za razliku od mnogih drugih, odlučila je da sa porodicom i dalje živi u Moskvi, pretvarajući tako sopstvenu svakodnevicu u svojevrsnu unutrašnju emigraciju.
Čak i da ne znamo pozadinu, njen beogradski resital održan na Velikoj sceni Narodnog pozorišta na Stenvej klaviru iskazuje sledeću dilemu: da li umetnost predstavlja beg od stvarnosti, ili, nasuprot tome, ukazuje na krik za slobodom. Piscu ovih redova čini se da je ovo drugo u pitanju, jer, tumačeći kompozicije Baha, Glinke i Rahmanjinova, Osetinskaja ne samo što je hrabro redefinisala sve poznate izvođačke kanone, već je sopstvene iskaze u potpunosti uspela da prilagodi onome što duša želi da kaže — daleko od svih maski i igara ovog sveta. Postavljenu tezu nije lako dokazati, a ovaj prikaz biće posvećen upravo tome.
Koncert je počeo transkripcijom uvertire Božićnog oratorijuma, mekanim udarima klavira nalik lagano naglašenim pokretima drvenih duvačkih instrumenata koji bi trebalo da oslikaju prostor Arkadije iz koga je pijanistkinja prenosila radosne vesti. Karakteristično za njenu interpretaciju jeste stabilan metar koji prerasta u metaples i prožima svaki deo interpretacije svih Bahovih transkripcija koje su bile na repertoaru, a reč je o Koralnom preludijumu Isus ostaje moja radost, ariji iz kantate br. 127 Duša počiva u Isusovim rukama, koralnom preludijumu Probudite se, glas nas zove, Koncert u a molu prema Vivaldiju i Čakoni u d molu iz Partite za violinu broj 2. Na takav način, Osetinska je ovaj niz pretvorila u neprekinutu melodiju koja se sasvim slobodno kretala kroz stabilno utemeljenu metriku, što na nedvosmislen način ukazuje na trojstvo: umetnik, etika / vera, zvuk.
Čakona kao stroga varijaciona ostinatna forma koja dostiže monumentalne razmere, pored toga što je u nekim svojstvima dobila volumen dostojan orguljskog zvuka, činila se i kao trijumf uzrastanja pomenutog trojstva koji je istovremeno bio okrenut i prema unutra — odnosno, ka sopstvenom težištu. Zvuk koji u fizičkom smislu kod pijanistkinje dolazi iz težine ramena, prstima je bio utisnut u dirku upravo u skladu sa intenzitetom doživljaja bića koji prolazi kroz predele idealizovane prirode i nevine crkvene pesme.
Eterično melodijsko pevanje i mekano utisnute melodije bahovih arija i koralnih preludijuma ukazuju na estetski spoj sa postulatima ruske pijanističke škole koja insistira na vezivanju melodijskih fraza kao ljudskih glasova. Međutim, autorativnost umetnika koji se publici predstavlja kao nesporni gospodar zvuka i svega onoga što on treba da iskaže, kod Osetinske jednostavno biva odbačen. Umesto ponavljanja pijanističkih kanona XX veka, ova umetnica publici nudi ono što je savremenom čoveku preko potrebno — intimnu ispovest, sprovođenje kroz unutrašnje svetove, bekstvo od autoriteta i najzad, slobodu duha, pa samim tim i fizičku slobodu.
Drugi deo započeo je komadom Mihaila Glinke, nokturnom u f molu Rastanak, da bi se koncert nastavio izborom prelida Sergeja Rahmanjinova. Glinkin salonski komad doneo je neprekinutu melodijsku liniju očišćenu od svake vrste patosa, pa i onog imperijalno-autoritativnog, što je pozicija sa koje su nastupali veliki pijanisti čiji je Osetinska naslednik. Izbor preludijuma Rahmanjinova, posebno onih poznatijih u kojima pijanisti pokazuju „mišiće“ i „rusku snagu“ kao što su op. 3 br. 2 u cis molu i op. 23 br. 5 u g molu, za ovu umetnicu predstavljao je nešto mnogo više od toga. Posle prvog navedenog preludijuma u cis molu, izvedeno je prvih šest prelida iz opusa 23, u f molu, B duru, d molu, D duru, g molu i Es duru, koji su po karakteru marševski i energični. Zatim je sledio nsgli prekid niza sa prelidom op. 32 br. 5 u kome je pijanistkinja želela da se vrati u rajski prostor prvog dela koncerta, ovog puta sa prozračnom, impresionističkom fakturom koju je predstavila uz mnogo svetlucavih, treptećih tonova.
Sledio je prelid op. 32 br. 12 u gis molu u kome je zvuk zvona i lamentozna melodioznost definitivno označila diskontinuitet u odnosu na grmljavinu klavira prikazanu kroz okeanski proizvedene talase prelida op. 23 br. 2 u B duru recimo. U oba slučaja međutim, Osetinska je sa takvom lakoćom gradila ispovedni ton interpretacije, da je fizička snaga iako sve vreme prisutna, toliko bila u službi narativa, da slušaocu jednostavno ne bi palo na pamet da razmišlja o tehničkoj suverenosti pijaniste. Svi smo mi zapravo bili unutar njenog zvuka, unutar sačinjenog grada sazdanog od izmešane lirike sa dramom i melodija koje prodiru u iskustva koja su toliko složena da se teško daju objasniti rečima. Njen Rahmanjinov govorio je o nečemu što je duboko lično, a opet, s druge strane, proživljeno mnogo puta i kroz mnogo generacija.
Nakon preseka programa eteričnim međuigrama iz opusa 32, sledio je povratak na opus 23 i prelide broj 7 u c molu i broj 8 u Es duru. Prvi navedeni prelid delovao je kao bahovski metaples, ali ipak predstavljen u svojevrsnom „ruskom ključu“, sa izvesnom težinom zvuka koja ne dozvoljava ovom komadu da bude tretiran kao puka tehnička etida. I najzad, poslednji prelid koji je i inače jedan od najkompleksinijih zapisa Rahmanjinova, odsviran je kao sfumato, brzi potez četkicom, u vidu čina konačnog oslobođenja posle svih muka pređenog puta.
Kroz postupno građenje unutrašnje tvrđave duha nadograđivane nizanjem Bahovih komada, a zatim i kroz bolni lirski presek trijumfalnih Rahmanjinovljevih prelida sa lamentom ispunjenog pesmom, Osetinska je otkrila da je za istinskog umetnika sloboda subjektivni događaj koji može da uzdigne i da inspiriše, ali i da mnogo i teško boli. Zbog toga, njen beogradski nastup nije bio samo koncert na kome je iskazan beskompromisni vrhunski pijanizam, već je govorio i o pobedi duha nad propadljivom bedom laži i represije.
