Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Beogradska filharmonija, Hor Radio televizije Srbije i Gabrijel Felc ‒ Rahmanjinov Zvona i Simfonija broj 3, 11. IV 2025.
Veče Rahmanjinova koje je Beogradska filharmonija priredila u protekloj nedelji zaista je predstavljao izlet u neobično i u sve ono što publika generalno voli kod ovog kompozitora, a najpre se tiče lirike. Visok stepen emocionalne nadraženosti koja je tu da odloži neumitni susret sa onim što se ne može rečima opisati ‒ sa onim što se nalazi sa one strane ‒ takvu vrstu dramaturgije dirigent Gabrijel Felc strpljivo je gradio i uspešno izvajao u oba izvedena dela, poemi Zvona za hor i orkestar i Simfoniji broj 3.
Možda bi u analizi interpretacije Beogradske filharmonije najpre trebalo krenuti od makrocelina, četiri stava vokalno-instrumentalne poeme pisane na stihove Edgara Alana Poa i tri stava simfonije u okviru koje je drugi stav istovremeno i instrumentalna solo-pesma i skerco, što je karakteristično za Rahmanjinova. Kada se iz sećanja izvuče ono što smo čuli na koncertu, prva misao je bila da su svih sedam stavova oba dela predstavljali celine prepune različitih sadržaja, sa dobro osmišljenim vrhuncima i dugačkim talasima koji su se u nizu ređali. Ostalo bi još i sećanje na suptilno podvučene instrumentalne deonice i dobro pripremljen Hor Radio televizije Srbije čiji je zvuk u poemi Zvona uklopljen kao integralni deo simfonijskog tkiva kompozicije.
Svakako da bi metodološki najpouzdanije analizu interpretacije trebalo započeti opštim utiscima koje bi poštena kritika morala da razradi kroz tumačenja objektivnih činilaca muzičkog dela i onoga što nazivamo emocionalnim doživljajem. Što se pokrenutih psiholoških procesa tiče, naročito u izvođenju kompozicije Zvona, oni su bili intenzivni i kod dovoljno pažljivog slušaoca mogli su da egzemplifikuju spektar karaktera, raspoloženja i komentara koji čine ovo delo.
„Čuj! Gle zvona, srebrna zvona. Kakva priča o radosti njihovo zvonjenje kazuje! Kroz noćno nebo kako slatko struje! U skladu, u skladu, kakva melodija!“ početni su stihovi Poove poeme. I zaista, muzičko-tekstualni vihor koji je započeo vrlo dobro istaknutom deonicom drvenih duvačkih instrumenata koji duž cele kompozicije imaju značajnu ulogu i trebalo bi na ovom mestu pohvaliti njihovo učešće u interpretaciji, završava se lirsko-meditativnom poemom smrti na samom kraju kompozicije, „u taktu jecanja zvona, jaukanja i stenjanja, u nekoj vrsti runskog stiha“, da parafraziramo samog pesnika. Ono što kao tajanstveno i drevno Po naziva runskim, kod Rahmanjinova se pretvara u kvalitet zvuka, u šaputanje izvrsno pripremeljenog hora i kroz dobro istaknuta koloristička svojstva razuđenog orkestra koji čini pratnju baritonskoj tužbalici.
Solisti koji su se predstavili beogradskoj publici bili su izuzetni. Semjon Antakov je bariton karakternog dramskog glasa koji je od dugačkih, ruski intoniranih melodija izgradio poemu dostojnu odlomaka najboljih nacionalnih opera. Tenor Maksim Aksjonov delovao je egzalitrano, uz maksimalno osvetljenu boju glasa koja korespondira sa orekstarskim svetlucanjima prvog stava posvećenog mladosti i radosti života. Sopran Angelina Ahmedova iz Uzbekistana, ukazala je na najbolju tradiciju ruske pevačke škole. Dramska izražajnost njenog glasa i do tančina uobličena boja glasa, na izuzetan način oslikavala je idilu venčanja, zlatnih zvona i stihova kakav svet sreće njihova harmonija nagoveštava!.
Ovakav odabir pevača u sklopu sa izvrsno pripremljenim horom koji je naročito briljirao u trećem stavu u kome su odzvanjala „glasna zvona uzbune ‒ bronzana zvona“, učinile su ovu interpretaciju uzornom i što je najvažnije, emocionalno prenaglašenom. Severnoevropski poovski misticizam u rahmanjinovskom ruskom ruhu, neobična je kombinacija koja oslikava celokupan život jednog ljudskog bića. Radost srebrnih zvona, zlatna svadbena zvona, panika i opasnost koja donose bronzana zvona i sumorna posmrtna gvozdena zvona, od idilične lirike do disonantnih dramskih tonova, od gracioznih do brzih i isprekidanih ritmova, od egzaltiranih uzvika do psalmodičnih ponavaljanja teksta ‒ sve to je u interpretaciji Gabrijela Felca, orkestra Beogradske filharmonije i solista, ostvareno u logičnom skladu i veoma intenzivno.
U izvođenju Simfonije broj 3 Sergeja Rahmanjinova, Gabrijel Felc се istakao ekspertskom interpretacijom. Pre svega, tri stava kompozicije obiluju čestim promenama tempa, što od dirigenta zahteva preciznost u cilju ostvarivanja glatkih prelaza između odseka u čemu je dirigent zaista bio uspešan. Suptilno izvedenim rubatima Felc je pokazao fleksibilnost u fraziranju, ali mora se reći da ni u jednom momentu nije gubio puls, pa bismo mogli da kažemo i da je njegovo poimanje melodije kod Rahmanjinova slično onome na šta smo navikli kod velikih ruskih dirigenata. Balansiranje orkestarskih nivoa i gustih fakturnih slojeva ostvareno je na zadovoljavajući način, iako su u pitanju suptilni zahvati o kojima bi moglo da se raspravlja. U svakom slučaju, dramaturški lukovi izgrađeni su efektno, zahvaljujući i izuzetnoj komunikaciji koju je Gabrijel Felc imao sa orkestrom Beogradske filharmonije. Ostvarena sinergija između dirigenta i orkestra rezultirala je interpretacijom koja je istovremeno bila i precizna i strastvena, a mogla je možda i da otkrije neke nove nijanse u emocionalnom poimanju muzike Sergeja Rahmanjinova.
