Plastika zvuka i oslobođena metrika: Trijumf koherentnosti u Beogradskoj filharmoniji, 6. III 2026.
Dobro koncipiran program pratio je i poslednji nastup Beogradske filharmonije pod dirigentskim rukovodstvom Hauarda Grifitsa. Hipnotišuću muziku Arva Perta, zamenila je oštra burleska klavirskog koncerta Bendžamina Britna kojeg smo mogli da čujemo u tumačenju izvrsnog britanskog pijaniste Stivena Ozborna. Drugi deo događaja bio je rezervisan za Simfoniju broj osam Antonjina Dvoržaka u kojoj je Grifits uspeo da prikaže ansambl u svom najboljem mogućem izdanju.
Koncert je započeo gotovo ritualno – izvođenjem kompozicije Cantus in memoriam Bendžamin Britn Arva Perta. Remek-delo tišine i koncentrisanog zvuka poseduje ono svojstvo koje od vremena stvara prostor u okviru kojeg, slušaoci mogu da uzrastaju zajedno sa ponavljajućim harmonsko-melodijskim frazama. Kako se bliži kraj kompozicije, one su sve snažnije po svom asketskom intenzitetu, da bi konačno utihnuće na samom kraju trebalo da ostavi prostor za refleksiju. Tih nekoliko sekundi tišine, zapravo su paradigmatični za celokupan Grifitsov izvođački pristup. U ovoj interpretaciji, orkestar je zvučao kao jedan mehanizam koji se postepeno širi, uz dobro odmeren postupno dosegnut fortisimo koji je u ovom tumačenju zvučao krajnje logično.
Gostovanje Stivena Ozborna pružilo je našoj publici priliku da se sretne sa jednim od najistaknutijih tumača britanskog stvaralaštva XX veka. Nastup je bio utoliko značajniji jer je umetnik predstavio Britnov Koncert za klavir i orkestar, delo koje se, kako navodi programska knjižica, prvi put izvodi uživo na domaćim koncertnim podijumima. Potpuno je neverovatno da ova kompozicija, nastala još 1938. i revidirana 1945, nije našla svoje mesto na koncertnim repertoarima. Iz nekog razloga, ona se retko izvodi i u svetu. Ozborn je poznat kao precizan pijanista izuzetne energije i poletnosti, što je neophodno za koncert koji je u mnogim segmentima koncipiran tokatno i ritmički pregnantno. Delo je prepuno dijaloga između soliste i orkestra i u tom smislu, izazov je i za dirigenta i orkestar. Grifits je dirigent koji ne polaže mnogo na afektiranje i spoljašnje efekte i ima neverovatnu sposobnost za isticanje detalja. Dirigujući bez palice, on je zaista delovao kao vajar zvuka, dok su preciznost i usklađenost orkestra sa njegovim pokretima ostvareni na zavidnom nivou. S obzirom na direktnost komunikacije dirigenta i sam pijanista se pokazao kao hrabar i gotovo drzak u akcentuaciji, što se naročito tiče početnog i završnog stava Tokata i Marš.
Nasuprot energičnom naboju brzih stavova, unutrašnji delovi ciklusa koncipirani su fragmentarnije i od izvođača traže još suptilnije zahvate. U drugom stavu Valcer Ozborn je naročito oštro zvučao u momentima kada je solistički instrument u potpunosti morao da se ogoli uz pratnju nekoliko duvačkih instrumenata. I dok je u romantizmu valcer sentimentalan, Britn ga pretvara u burlesku, pa su tako nagle promene registara i dinamike ostvarene ne samo precizno, već je i ukupna dramaturgija dela i pored toga, ipak bila kompaktno izgrađena. Naročito dobro izgrađena gradivna linija prikazana je u narednom stavu Impromptu u kome su solističke linije klavira tretirane retorički, poput svojevrsnih ispovesti. Dugačke pastoralne linije bile su praćene prozračno izgrađenim kamernim zvukom uz stvaranje osećanja melanholije prenešene uz veliku dozu senzibiliteta. Pažljivo izvajan zvučni mir poslužio je kao idealan kontrapunkt finalnom maršu, odsviranom briljantno i efektno.
Nakon pauze, fokus je pomeren prema romantizmu i izvođenju Simfonije broj 8 Antonjina Dvoržaka. Grifits je i ovo delo dirigovao bez palice što je ovom delu podarilo gipkost, bez krutog simfonijskog zvuka. Ovo bi konkretno značilo da su drveni duvački instrumenti u potpunosti bili oslobođeni, sa ilustrativno odsviranim onomatopejama ptica i široko izvedenim narodnim melodijama. Drugi stav Adagio posebno je bio interesantan zbog dobro izvajanih dinamičkih prelaza i uz fino ostvaren balans između pastoralnog mira i iznenadnih dramatičnih upada deonice gudačkih instrumenata. I dok je Britnov valcer interpretiran oštro, uz posebno naglašenu akcentuaciju različitih orkestarskih grupa, Dvoržakov valcer trećeg stava, delovao je sliveno do krajnjih granica i uz široko iscrtane deonice gudačkih instrumenata. Na samom završetku dela, lagani pokreti postali su gotovo u potpunosti oslobođena fizičkih svojstava. Mora se priznati i da orkestar Beogradske filharmonije možda i najslobodnije zvuči rukovođen pokretima Hauarda Grifitsa. Posmatrajući ovog dirigenta, sasvim jasna je ritmička određenost koja apsurdno, u potpunosti muzičare oslobađa od metričkih stega. Upravo je interpretacija poslednjeg stava bila je dokaz za ovu tvrdnju, jer je u njemu melodijski vihor delovao nesputano.
Celokupan koncert Beogradske filharmonije pod vođstvom Hauarda Grifitsa ostaće upamćen kao dobar primer izvođačke koherentnosti, u kojoj su naizgled nespojivi svetovi Pertove askeze, Britnove ironije i Dvoržakove raskoši pronašli zajednički imenitelj u dobro izvajanoj plastici zvuka. Štaviše, možda bi izvođenje Stivena Ozborna sa našim orkestrom, moglo da predstavlja novi standard u razumevanju britanske muzike XX veka. Bio je to događaj u kome je zvuk našeg ansambla ostavio snažan utisak. Kada im se pruži prostor i kada je pravi čovek ispred njih, orkestar Beogradske filharmonije zaista zvuči svetski. O ovoj činjenici trebalo bi da se vodi računa i u budućnosti.
