Nesvakidašnji i konceptualno zaokruženi koncertni program, naslovljen Zvučni kaleidoskop Ofelije, zapravo je doktorski umetnički projekat Milene Damnjanović, realizovan pod mentorstvom dr um. Violete Pančetović Radaković, redovnog profesora.
Svečano zatvaranje koncertne sezone Beogradske filharmonije donelo je domaćoj publici program visokih umetničkih zahteva, zaokružen zvučnim koloritom češke i nemačke poznoromantičarske tradicije. Pod upravom maestra Danijela Rajskina, orkestar je ugostio istaknutog umetnika mlađe generacije, čija interpretacija nosi duboko ukorenjeno muzičko nasleđe.
Koncertni prostori često znaju da budu pasivni domaćini zvuka, ali, kada se spoje vrhunski izvođački senzibilitet, intrigantan program i prostor izvanredne akustike kakav nudi Palata umetnosti Madlena na Dedinju, tada arhitektura postaje ravnopravan učesnik u umetničkom činu. U ovom ambijentu, nastupili su domaći umetnici koji su u svojim karijerama uspeli da ostvare pune izvođačke potencijale – violončelista Nemanja Stanković i pijanista Vladimir Milošević. Na programu su bile kompozicije domaćih autora Nataše Bogojević, Ognjena Bogdanovića i Dragane Jovanović, kao i sonate iz tradicionalnog repertoara za ovaj sastav, Ludviga van Betovena i Kloda Debisija.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije na kojem je nastupila velika pijanistička zvezda Jan Lisjecki, po sebi je predstavljao senzaciju. Predvođen dirigentom Danijelom Rajskinom, orkestar je veče započeo delom koje nije često na koncertnim repertoarima. U pitanju je stav Blumine Gustava Malera, poznoromantičarska pastorala zamišljena kao drugi stav Prve simfonije Titan koji je ipak izostavljen. Činjenica da donosi prozračnu fakturu i da je ovaj orkestarski komad koncipiran kamerno, čini ovu kompoziciju nezahvalnom za početak koncerta, pa je tako izvedena uz intonativna kolebanja. Ipak, dirigent je uspeo da izvuče glavnu melodijsku nit stava, pa je i publika mogla da isprati dramaturški razvoj suptilno izgrađenog malerovskog narativnog luka.
Napis o koncertu Sergeja Davidčenka, mogao bi da započne podatkom koji mnogo govori – godine 2023. osvojio je prvu nagradu na XVII međunarodnom konkursu Petar Iljič Čajkovski u Moskvi. I zaista, on je prototip onoga što ruska pijanistička škola može da iznedri. Neverovatna snaga, izuzetna tehnika, melodioznost koja svaki segment ritma, metra, fakture i boje spaja u neprekinutu pesmu i dubina koja podstiče psihološke mehanizme kod slušaoca, sve to je u potpunom skladu sa ozbiljnošću pojave ovog mladog umetnika. Izlazak na scenu, autoritativno zauzimanje pozicije, koncentracija čije nepoštovanje kod publike bi automatski moglo da asocira na prostakluk, pokazatelji su pristupa koji govori ne samo o poštovanju prema uzvišenoj muzici Šopena i Prokofjeva, već gotovo religioznu posvećenost u otkrivanju svetu tog beskrajnog kosmosa narativa, emocija i arhetipova.
Koncert Beogradske filharmonije, na kome su se našle kompozicije Varijacije na rokoko temu Petra Iljiča Čajkovskog i Simfonija broj 2 Azrael Jozefa Suka, bio je poslednji koji je u ovoj sezoni programski osmislio i kojim je trebalo da diriguje, preminuli šef-dirigent ansambla, Gabrijel Felc. Tim povodom je u holu Kolarčeve zadužbine priređena izložba fotografija koja rekapitulira Felcovu eru, dok je sam koncert simbolično otvoren snimkom na kome orkestar, pod njegovom palicom, izvodi Vagnerov Kas Valkira. Nakon ovog emotivnog podsećanja, na scenu su izašli australijski dirigent Aleksandar Briger i finska violončelistkinja Senja Rumukainen.
Violončelistkinja Maja Bogdanović, izdanjem Perfectly Free za holandsku kuću Challenge Records, ostvarila je svojevrsni vrhunac izvođačke karijere. Na albumu se nalaze dva izuzetna koncerta za violončelo i orkestar svetski poznatih kompozitora Osvalda Golihova i Ane Klajn.
Solo album Funny Little Fears Damijana Davida može se čitati kao simptom jednog šireg fenomena savremene pop kulture. Umetnikov put, od evrovizijske zvezde do individualnog autora koji nastoji da prevaziđe format spektakla i izgradi lični, dugoročno održiv umetnički identitet, deluje promišljeno i odlučno. Ipak, važno je naglasiti da je njegova pozicija znatno kompleksnija nego što se to na prvi pogled može uočiti. Za razliku od klasičnih evrovizijskih karijera, koje se često iscrpljuju u reprizi pobedničke formule,
Najnoviji šampion sveta u sviranju na klaviru zove se Arkadij Volodos a ono što on radi moglo bi se nazvati probijanjem zvučnog zida u muzici. Na dan sedamdeset treće godišnjice svog postojanja, Velika dvorana Kolarčeve zadužbine, čiji vremeplov je natovaren uspomenama na muziciranje preko hiljadu ansambala i horova, pet stotina dirigenata i oko pet hiljada solista, bila je domaćin ovom mladom pijanisti čija frapantna tehnika sviranja prevazilazi poznate rekorde muzičke atletike. Ali, na sreću, ne završava se samo na tome.
Granice između fikcije i života kod nekih umetnika kao da postaju amblem njihovog postojanja — jedini mogući umetnički kredo. Biografija ruske pijanistkinje Poline Osetinske govori o potrebi za slobodom, empatiji i protivljenju represiji. Posledice njenih otvorenih istupa u Rusiji jesu da, za razliku od nekih drugih umetnika, ona u sopstvenoj zemlji ne može da nastupa. Njena karijera odvija se izvan granica domovine, ali ipak, za razliku od mnogih drugih, odlučila je da sa porodicom i dalje živi u Moskvi, pretvarajući tako sopstvenu svakodnevicu u svojevrsnu unutrašnju emigraciju.