Svečano zatvaranje sezone Beogradske filharmonije u znaku poznoromantičarske tradicije, 12. VI 2026.
Svečano zatvaranje koncertne sezone Beogradske filharmonije donelo je domaćoj publici program visokih umetničkih zahteva, zaokružen zvučnim koloritom češke i nemačke poznoromantičarske tradicije. Pod upravom maestra Danijela Rajskina, orkestar je ugostio istaknutog umetnika mlađe generacije, čija interpretacija nosi duboko ukorenjeno muzičko nasleđe.
Naime, violinista Jan Mraček, direktan je produkt češke violinske škole. Ova činjenica je važna ne samo zbog toga što se ovaj umetnik opredelio za izvođenje Koncerta za violinu i orkestar Antonjina Dvoržaka, već i zbog toga što ona predstavlja spoj srednjoevropske tehničke discipline i slovenske emocionalnosti. Tako smo u izvođenju jednog od najpoznatijih slovenskih violinskih koncerata, mogli da doživimo lirski intenzitet diktiran od samog muzičara i izraženog kroz besprekorno oblikovan pevni ton. U samom Mračekovom sviranju, virtuozitet je itekako bio prisutan, ali uz neverovatnu posvećenost oblikovanju toplog tona, kao da je češka horska i vokalna tradicija našla svoj put da ”zapeva” kroz instrument. Posebno bi trebalo da se pohvali suptilno korišćen vibrato, pa se činilo da je ova tehnika jedno od sredstava za nijansiranje emocionalnih stanja unutar fraza.
Mraček ne samo što je bio upečatljiv u lirici, već bi posebno trebalo da se istakne karakter plesa poslednjeg stava u kome je ovaj violinista pokazao prirodan osećaj za specifične ritmičke slojeve polke ili furijanta. Na osnovu svega izrečenog, moglo bi da se kaže da sviranje ovog umetnika predstavnja nastavak slavne tradicije čiji su najpoznatiji predstavnici bili veliki violinisti dvadesetog veka, Jan Kubelik i Jozef Suk.
Umetnička Mračekova estetika iskazana je kroz dobro kontrolisanu sentimentalnost prvog stava u kome je virtuozitet gusto integrisan u orkestarsko tkivo, pa su tako brzi pasaži i dvohvati prirodno bili inkorporirani u orkestarski zvuk. Pored guste i raskošne orkestracije, solistički instrument bio je izdvojen taman u onoj meri u kojoj se činilo da lebdi iznad orkestra, što je naročito upečatljivo bilo prikazano u dobro ostvarenim dijalozima sa deonicama drvenih duvačkih instrumenata u drugom stavu. Lepota izvođenja poslednjeg stava ogledala se u tome što on nije sveden na suvi tehnički čin, već je ukupan zvuk ukazivao na rustičan karakter i naglašeni plesni puls.
Dirigent Rajskin je uspeo da od gudačkog ansambla dobije široki ton velikog volumena, dok su kamerni odseci koncerta uglavnom interpretirani meko i uz topli zvuk drvenih gudačkih instrumenata. Najveći kamen spoticanja u izvođenju ovog koncerta jeste masivna orkestracija, pa se dirigent maksimalno trudio da obuzda orkestar. Zahvaljujući tome, solista je sve vreme bio čujan, pa čak i u srednjim registrima koji prirodno imaju manju zvučnu prodornost. Iako su upadi drvenih duvača u srednjem registru povremeno mogli biti još suptilniji, oni su uglavnom bili meki, a izvođenju se nije mogla zameriti ritmička neusklađenost. I što je najvažnije, poslednji plesni stav nije zvučao mehanički, niti marševski, čime je ostavljen prostor violinisti Mračeku da sopstvene bravurozne pasaže iskaže u maksimalnom potencijalu.
Izbor plesova iz Laške svite Leoša Janačeka izvedenih na samom početku koncerta, ukazivao je na moguću želju dirigenta da ostvari simfonijsku celinu u kojoj bi postojao dobro određen formalni luk sa komplementarnim uklapanjem tempa i karaktera. Starinski ples doneo je tip poloneze koji je uz lirsku liniju poverenu gudačima zvučao i pomalo patetično. Izazov za dirigenta predstavljale su dugačke melodijske linije koje su u duvačkom delu ansambla u narednom stavu, naziva Blagosloveni ples, bile zamenjene reskim akcentima. Naslov poslednje igre Testere simbolizuje rad drvoseča pred dolazak zime sa vrlo efektno izvedenim ubrzavanjem ritma na kraju komada. Ukupno gledano, utisak je da su Janačekove igre zvučale melodijski fragmentarno i u nekim momentima oporo, što naravno, ne govori o tome da je orkestar Beogradske filharmonije loš, već je reč o tome da je dirigent Rajskin želeo da istakne karakteristični naturalizam koji je zapravo, osnovna kompozitorova ideja.
Poseban kuriozitet koncerta Beogradske filhamronije predstavljalo je izvođenje orkestarske verzije Klavirskog kvarteta op. 25 Johanesa Bramsa. Aranžman koji je 1937. godine potpisao Arnold Šenberg neobičan je zbog toga što ukazuje na orkestarske boje karakteristične za kompozicije nastale u tom vremenu, pa tako poslednji stav, Rondo alla Zingarese, poseduje ksilofon i vojnički bubanj, što naravno, koje Brams, naravno, nikada ne bi upotrebio. Pored toga, mogla su da se primete i fragmentiranja fraza, pa je unutar njih, dolazilo do deljenja deonica. U interpretaciji ove kompozicije, najveći izazov predstavlja paradoks da orkestar istovremeno mora da zvuči malerovski moćno a da istovremeno sačuva modernističku reskost koju je Šenberg upisao u partituru.
Tako je u tumačenju prvog stava bio očigledan kontrapunkt koji je na ogoljeni način ukazivao na Bramsovu tehniku razvojnih varijacija u kojoj iz jednog motiva proizilazi celokupno zvučno tkivo kompozicije. Vrhunac interepretativnog zanosa celokupnog dela ostvaren je u već pomenutom četvrtom stavu, koji predstavlja najveći izvođački izazov za orkestar. Dirigent Rajskin poigravao se sa akcentima što je nosilo rizik raspada velikog orkestarskog aparata. Upravo suprotno, iskazana je dobra usklađenost između orkestarskih deonica, uz vrlo efektno izveden završni stampedo.
Na ovaj način, orkestar Beogradske filharmonije zaokružio je ovogodišnju sezonu u kojoj su se ponovo iskazali kao najkvalitetniji simfonijski orkestar u zemlji. Najava sledeće sezone deluje ambiciozno i u ovim teškim vremenima za kulturu i umetnost, jedino što možemo da im poželimo je da zadrže visok izvođački nivo ostvaren proteklih godina.
