Nesvakidašnji i konceptualno zaokruženi koncertni program, naslovljen Zvučni kaleidoskop Ofelije, zapravo je doktorski umetnički projekat Milene Damnjanović, realizovan pod mentorstvom dr um. Violete Pančetović Radaković, redovnog profesora.
Svečano zatvaranje koncertne sezone Beogradske filharmonije donelo je domaćoj publici program visokih umetničkih zahteva, zaokružen zvučnim koloritom češke i nemačke poznoromantičarske tradicije. Pod upravom maestra Danijela Rajskina, orkestar je ugostio istaknutog umetnika mlađe generacije, čija interpretacija nosi duboko ukorenjeno muzičko nasleđe.
Koncertni prostori često znaju da budu pasivni domaćini zvuka, ali, kada se spoje vrhunski izvođački senzibilitet, intrigantan program i prostor izvanredne akustike kakav nudi Palata umetnosti Madlena na Dedinju, tada arhitektura postaje ravnopravan učesnik u umetničkom činu. U ovom ambijentu, nastupili su domaći umetnici koji su u svojim karijerama uspeli da ostvare pune izvođačke potencijale – violončelista Nemanja Stanković i pijanista Vladimir Milošević. Na programu su bile kompozicije domaćih autora Nataše Bogojević, Ognjena Bogdanovića i Dragane Jovanović, kao i sonate iz tradicionalnog repertoara za ovaj sastav, Ludviga van Betovena i Kloda Debisija.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije na kojem je nastupila velika pijanistička zvezda Jan Lisjecki, po sebi je predstavljao senzaciju. Predvođen dirigentom Danijelom Rajskinom, orkestar je veče započeo delom koje nije često na koncertnim repertoarima. U pitanju je stav Blumine Gustava Malera, poznoromantičarska pastorala zamišljena kao drugi stav Prve simfonije Titan koji je ipak izostavljen. Činjenica da donosi prozračnu fakturu i da je ovaj orkestarski komad koncipiran kamerno, čini ovu kompoziciju nezahvalnom za početak koncerta, pa je tako izvedena uz intonativna kolebanja. Ipak, dirigent je uspeo da izvuče glavnu melodijsku nit stava, pa je i publika mogla da isprati dramaturški razvoj suptilno izgrađenog malerovskog narativnog luka.
Napis o koncertu Sergeja Davidčenka, mogao bi da započne podatkom koji mnogo govori – godine 2023. osvojio je prvu nagradu na XVII međunarodnom konkursu Petar Iljič Čajkovski u Moskvi. I zaista, on je prototip onoga što ruska pijanistička škola može da iznedri. Neverovatna snaga, izuzetna tehnika, melodioznost koja svaki segment ritma, metra, fakture i boje spaja u neprekinutu pesmu i dubina koja podstiče psihološke mehanizme kod slušaoca, sve to je u potpunom skladu sa ozbiljnošću pojave ovog mladog umetnika. Izlazak na scenu, autoritativno zauzimanje pozicije, koncentracija čije nepoštovanje kod publike bi automatski moglo da asocira na prostakluk, pokazatelji su pristupa koji govori ne samo o poštovanju prema uzvišenoj muzici Šopena i Prokofjeva, već gotovo religioznu posvećenost u otkrivanju svetu tog beskrajnog kosmosa narativa, emocija i arhetipova.
Koncert Beogradske filharmonije, na kome su se našle kompozicije Varijacije na rokoko temu Petra Iljiča Čajkovskog i Simfonija broj 2 Azrael Jozefa Suka, bio je poslednji koji je u ovoj sezoni programski osmislio i kojim je trebalo da diriguje, preminuli šef-dirigent ansambla, Gabrijel Felc. Tim povodom je u holu Kolarčeve zadužbine priređena izložba fotografija koja rekapitulira Felcovu eru, dok je sam koncert simbolično otvoren snimkom na kome orkestar, pod njegovom palicom, izvodi Vagnerov Kas Valkira. Nakon ovog emotivnog podsećanja, na scenu su izašli australijski dirigent Aleksandar Briger i finska violončelistkinja Senja Rumukainen.
Granice između fikcije i života kod nekih umetnika kao da postaju amblem njihovog postojanja — jedini mogući umetnički kredo. Biografija ruske pijanistkinje Poline Osetinske govori o potrebi za slobodom, empatiji i protivljenju represiji. Posledice njenih otvorenih istupa u Rusiji jesu da, za razliku od nekih drugih umetnika, ona u sopstvenoj zemlji ne može da nastupa. Njena karijera odvija se izvan granica domovine, ali ipak, za razliku od mnogih drugih, odlučila je da sa porodicom i dalje živi u Moskvi, pretvarajući tako sopstvenu svakodnevicu u svojevrsnu unutrašnju emigraciju.
Poslednji koncert Hora Radio televizije Srbije bio je konceptualan i pratio je unutrašnji put individue prema duhovnom preobražaju. Program je osmislila Olga Biserčić, dirigent hora. Ceo događaj odigrao se u akustičnom prostoru crkve Uznesenja Blažene Djevice Marije na Neimaru, što je doprinelo meditativnoj atmosferi i zvučnoj punoći neophodnoj za poniranje u unutrašnjost bića.
Dobro koncipiran program pratio je i poslednji nastup Beogradske filharmonije pod dirigentskim rukovodstvom Hauarda Grifitsa. Hipnotišuću muziku Arva Perta, zamenila je oštra burleska klavirskog koncerta Bendžamina Britna kojeg smo mogli da čujemo u tumačenju izvrsnog britanskog pijaniste Stivena Ozborna. Drugi deo događaja bio je rezervisan za Simfoniju broj osam Antonjina Dvoržaka u kojoj je Grifits uspeo da prikaže ansambl u svom najboljem mogućem izdanju.
Poslednji koncert Beogradske filharmonije tematski je bio koherentan, pa je program naginjao ka narodnom stvaralaštvu, ka bajkovitom i humorističkom narativu. Til Ojlenšpigel Riharda Štrausa priča je o dogodovštinama jednog šaljivdžije; Bajke Vaclava Trojana donele su lirski tretiran humor duboko ukorenjen og u folklornoj tradiciji; Mađarske skice Bele Bartoka mogle bi da se okarakterišu kao izuzetan primer etnomuzikologije primenjene u koncertnoj dvorani; svita Hari Janoš Zoltana Kodaja, poput Tila Ojlenšpigela, donela je neverovatne izmišljene priče ratnog veterana koji je sam uspeo da pobedi Napoleonovu vojsku.