Kultura zvuka nasuprot spoljašnjim efektima: pijanizam Konstantina Emeljanova, 7. II 2026.
Niz mladih ruskih pijanista koji su održali resitale u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine, nastavio se sa Konstantinom Emeljanovim dobitnikom treće nagrade na takmičenju Čajkovski u Moskvi 2019. godine. U programu beogradskog koncerta mogli smo da pročitamo da je reč o „tihoj superzvezdi“ koja neguje „kulturu zvuka“. I zaista, njegova pojava odiše skromnošću, a pristup interpretaciji u najširem smislu karakteriše transparentnost koja se ogleda u jasnom izdvajanju glasova, kontroli zvuka i smernosti pokreta tela.
Upravo svedenost gestova kod ovog pijaniste, u potpunom je skladu sa izuzetnom rafiniranošću sa kojom je izveo Francusku uvertiru Johana Sebastijana Baha. U pitanju je specifična delo, jedno od najdužih u opusu kompozitora pisano za instrumente sa dirkama, tačnije, za dvomanualni klavsen. Imitacija zvuka orkestra na ovakvom instrumentu zahtevala bi izrazite dinamičke kontraste, dok savremeni klavir ipak pruža mogućnost neuporedivo većeg nijansiranja.
Emeljanov je, izgradivši savršenu konstrukciju koja je u komunikacijskom smislu prilično hermetična, izvođenju ove kompozicije pristupio kao arhitekta. S obzirom na činjenicu da pijanista ne teži spoljašnjim efektima, njegovi prelazi između deonica koje bi trebalo da zvuče kao orkestarski prelazi između tutija i sola, nisu bili dovoljno naglašeni. U tretmanu francuskog stila, poželjna bi bila i određena vrsta ritmičke slobode kojom bi plesovi dobili nešto više od bazičnih karaktera – pijanista je ipak, disciplinovano ostao veran unapred postavljenim metričkim okvirima, pa se čini da je i sam sadržaj možda bio i previše pojednostavljen. Međutim, navedeno ne znači da je Emeljanov pijanista koji ne drži pažnju. Naprotiv, postoji u njegovom sviranju zamah koji deluje kao nezaustavljiv i koji uvlači slušaoca u priču već od prvih taktova. Iako bez preterano naglašenih vrhunaca i karakternih promena, ovaj pijanista je dosledno izneo savršeno izbalansirano, strukturno tumačenje. Ostaje pitanje očekivanja publike, koja bi možda ipak, želela da čuje makar neki dramaturški obrt u pola sata trajanja Bahove uvertire.
Ako je rafiniranost eventualno mogla da zasmeta u izvođenju Baha, u predstavljanju tri fragmenta iz baleta Ljubav čarobnica Manuela de Falje, ova osobina zaista bi mogla da se istakne kao vrlina. Pijanista u ovom slučaju nije pokušavao da odglumi temperament koji mu prirodno ne pripada, ali je uspeo da španski melos prevede na jezik vrhunskog pijanizma. Navedeno podrazumeva osvetljavanje palete boja koje su strogo bile kontrolisane u smislu njihovog uklapanja u ukupan zvuk. Naročito je to očigledno bilo u sporijim delovima, a generalno gledano, impresivno je delovala arhitektonska slika u kojoj su ukrasi i disonance zvučali ispolirano i koji su imali jasno istaknuto mesto. Umesto sirove energije, Emeljanov je ponudio ritmički napetu viziju španskog folklora upakovanu u tri formalno nedvosmisleno uobličene uzbudljive celine.
Drugi deo koncerta Konstantina Emeljanova započeo je svitom u e molu Žana Filipa Ramoa i nije mogla a da se ne nametne činjenica da između španskih igara de Falje i francuskih stilizovanih plesova komponovanih vek ranije, postoji zajednička nit. Reč je o savršeno preciznom isticanju ritmičkih figura postavljenih u okvire strukturno jasno izgrađenih iskaza, što u slučaju Baha nije moglo da dođe do izražaja u tolikoj meri. Čvrsto izgrađena Bahova građevina iznutra je bila lišena detalja, dok tretman Ramoove muzike, s druge strane, podrazumeva korišćenje palete boja, baš onako kakav je slučaj bio i sa muzikom de Falje, samo u drugom kontekstu. I na ovoj tački jasna je i razlika između dvojice velikana visokog baroka, Baha i Ramoa, jer ovaj drugi insistira na detaljima istaknutim u vidu bezbrojnih ukrasa, za razliku od čvrstih, stabilnih i melodijski mnogo više raširenih Bahovih struktura. Dok je Bahov francuski stil zbog prestroge kontrole interpretiran „ravno“, Ramoova svita izvedena je graciozno, otmeno i uz suvereno vladanje izlivenim pokretima zasnovanim na motoričnom kretanju. Izgleda da ovakva vrsta „nežnosti“ koju nudi pijanista uz kantabilnost povezanu sa plesom, savršeno odgovara principima ruske pijanističke škole pa je za gipke prste Emeljanova Ramoova muzika zapravo prirodan teren. Pijanističko umeće slojevitog izdvajanja glasova bilo je presudno za dočaravanje zvukova prirode, čime je Ramoova zvučna arhitektura, u svom kompleksnom preplitanju, zadržala kristalno jasan poredak.
Izbor Sergeja Prokofjeva i njegovih Deset komada iz baleta Romeo i Julija za finale koncerta ukazivao je na spoj svega onoga što smo već mogli da čujemo od Konstantina Emeljanova. Zapravo, možda je u slučaju viđenja muzike kompozitora koji traži oštrinu, nekada i grubost koja vodi do vriska, Emeljanov isuviše delovao prefinjeno. Kantabilnost istaknuta u njegovom sviranju, mogla je da bude predstavljena uz više patosa i bola u momentima rastanka dvoje ljubavnika, dok je recimo, stav koji prikazuje borbu između Montekija i Kapuletijevih delovao isuviše otmeno i sliveno. Tehničko savršenstvo i kultura zvuka koje pijanista neguje, ostvareni su na visokom intepretativnom nivou i mogli bi da se shvate kao izuzetna vrlina. Naime, romantičarska ukazivanja Prokofjeva, kroz ovakav pristup interpretaciji delovala su isuviše nivelisano i elegantno, pa je tako i modernizam samog kompozitora izgubio ironijsku oštricu ali je dobio okvire tradicionalnog kanona, patine koja ovo dela svrstava u klasike sa mogućnošću najrazličitijih tumačenja, pa i klasično odmerenih, kakvo smo mogli da čujemo od Emeljanova. I ne samo to, već je i sposobnost pijaniste u izvođenju komada iz baleta Prokofjeva da jasno izdvaja glasove i da dočara različite orkestarske instrumente došla do punog izražaja.
Iako bi mogao da se zameri nedostatak robustnosti i sirovije energije, pristup Konstantina Emeljanova nudi povratak čistoti zvuka i apsolutnoj kontroli koja muziku uzdiže iznad svakodnevnog patosa.U vremenu obeleženom agresivnom samopromocijom i spoljašnjim efektima, ovakav vid suzdržanosti delovao je skoro terapeutski, kao da se umetnik buci današnjice suprotstavio tišinom i pažljivo izvajanim zvučnim redom. Njegov beogradski resital ostaće zabeležen kao trijumf “tihe superzvezde” koja je oslobođena tereta ega i koja služi isključivo muzici.
