Umetnički integritet kao jedini odgovor: Beogradska filharmonija, Sesto Kvatrini i Eva Gevorgjan, 30. I 2026.
Programska koncepcija poslednjeg koncerta Beogradske filharmonije kao da je ukazivala na psihološku studiju jer se kretala od mračnih, ali herojskih tonova uvertire Johanesa Bramsa, preko lirske introspekcije i severnjačke nostalgije koncerta Edvarda Griga, sve do eksplicitne karakterne diferencijacije ostvarene u simfoniji Karla Nilsena. Ovakav luk programa omogućio je dirigentu Sestu Kvatriniju da, umesto pukog nizanja kompozicija, pred publiku iznese svojevrstan muzički esej o ljudskim afektima.
Koncert je otvorila Bramsova Tragična uvertira u kojoj je Kvatrini uspeo da održi njenu strukturalnu čvrstinu, prikazujući tragediju bez mnogo razvučenosti i bez trunke sentimentalnosti. To uostalom ne bi bilo ni moguće, s obzirom da je dirigent uspeo da se uklopi u standardnih dvanaest minuta trajanja ovog dela koji su uobičajeni okvir uklapanja monumentalne tragedije u grandioznu muzičku arhitekturu. Dva snažna akorda tuti orkestra na samom početku, obično označavaju i kako će izvođenje u daljem toku da se odvija. Odsvirani su snažno i kompatkno, pa je na takav način najavljen i osnovni ton celokupne uvertire.
Međutim, umesto snažnog prvog dela, izazov za svakog dirigenta predstavlja srednji deo uvertire u kojoj bi smirivanje trebalo da donese napetost okrenutu ka unutra, kao da pritajeni marševski ritam treba da akumulira energiju koja ponovo u punom sjaju isplivava u finalu kompozicije. Kvatrini je uspeo da umiri orkestar na tom mestu a da pri tom ne izgubi dramaturšku napetost, što je znak vrhunskog dirigovanja. Prilično dobar zvuk orkestra uz neke sitnije greške u upadima bio je konstanta, a naročito bi trebalo da se pohvale deonice trombona i tuba u momentima koralnog isticanja religioznosti u srednjem delu, kao i sekcije violončela i kontrabasa koje su gustoj i zasićenoj orkestarskoj boji sve vreme davale mračnu notu.
Kvatrinijevo poimanje simfonizma naročito je do izražaja došlo u izvođenju Simfonije broj 2 Karla Nilsena, poznate pod naslovom Četiri temperamenta. Četiri stava ovog dela ukazuju na predstave koleričnog, flegmatičnog, melanholičnog i sangviničnog karaktera. Dirigent je oštro i bez oklevanja povukao jasne granice između suprotstavljenih psiholoških stanja, a posebno je za pohvalu način na koji je u melanholičnom stavu uspeo da izvuče naglasio tamne boje gudačkog korpusa.
Ipak, uprkos Kvatrinijevom trudu da adekvatno prikaže ove temperamente, mora se primetiti da je nešto i do samog kompozitora jer Nilsenova partitura u nekim momentima pati od preterane repetitivnosti. Posebno je flegmatični stav u kome se dočarava lenjost, bio statičan do granice monotonije – bez obzira na nastojanje dirigenta da stagnaciju učini smislenom. Čak je i finalni zanos sangvinika, prikazan kroz orkestarski vihor koji donosi snažno podstaknut ansambl, delovao više kao mehanička vežba nego kao organski zaključak simfonije. S obzirom na činjenicu da se Nilsen u ovoj simfoniji previše oslanjao na ritmičke motive umesto na velike teme, bila je to prilika i za samog dirigenta da iskaže svoje sposobnosti. Suprotno od Bramsa, Kvatrini u interpretaciji nije mogao da kroz strukturu provuče dubinsku melodijsku liniju koja bi bila povezujući faktor svakog od stava pojedinačno. Zbog toga su oni i izvedeni kao četiri doslovne deskriptivne slike, baš onako kako su i zapisane u partituri.
Nastup pijanistkinje Eve Gevorgjan koja je izvela Koncert za klavir i orkestar u a-molu Edvarda Griga, ukazao je na činjenicu da ona nije samo puko „čudo od deteta“ koje bi moglo da nas zadivi tehničkom spretnošću. Iako se u njenom nastupu osećala čelična tehnička disciplina i raskoš ruske pijanističke škole kojoj pripada, pred beogradskom publikom stajala je zrela, formirana umetnica čija je virtuoznost bila u službi izraza i koja, naravno, nije bila sama sebi cilj. Njenu interpretaciju odlikovala je zadivljujuća kontrola dinamičkih slojeva, u kojoj svaka pobočna misao ili ukras ima svoje tačno određeno mesto. Posle silovitog početka prvog stava u kome je orkestar iskazao snagu, prisustvovali smo izrazito pevajućoj temi koju preuzima klavir i koja je sve vreme bila istaknuta kao uzvišena, bez trunke banalnosti i sladunjavosti. I upravo takav aristokratski pristup krasio je celokupnu interpretaciju izvođenja ove fascinantne pijanistkinje.
Posebno bi trebalo da se ukaže na suptilna, skoro neuhvatljiva proširenja unutar fraza – u pitanju su bili trenuci u kojima bi umetnica za nijansu „sačekala“ artikulaciono važne tačke. Ti agogički akcenti nisu bili predvidljiva rubata, već vešto odmereni momenti milimetarske tišine koji su omogućavali frazi da potpuno prodiše, što zaista govori o vrhunskom pijanizmu. Uzvišeni mir dominirao je i u stavu Adagio, u kome je Gevorgjanova odolela izazovima preteranog sentimentalizma. Zvuk njenog instrumenta nije dominirao, već kao da je osluškivao orkestar, stvarajući kamerni dijalog zasnovan na prefinjenim bojama i jednoj vrsti blago naglašene napetosti koja nije popuštala ni u najtišim pasažima. Ni u interpretaciji poslednjeg stava ova umetnica nije upala u zamku pukog virtuoziteta, već je u brzim pasažima prožetim ritmovima norveškog folklora uspevala da zadrži agogičku preciznost i bistrinu tona. Posebno je publiku mogao da ponese zvuk pastoralne himne, izveden u potpuno briljantnom tonu koji je na pravi način zaokružio ovaj nastup.
Na kraju, kada se podvuče crta ispod ove psihološke studije koju su nam Kvatrini, Gevorgjanova i filharmoničari priredili, ostaje utisak superiornosti jednog kolektiva koji svoje najbolje lice pokazuje upravo u trenucima najvećih iskušenja. U odnosu na sve izazove u kojima se trenutno nalaze, orkestar je na sceni Kolarca odgovorio jedinim oružjem koje priznaje – umetničkim integritetom. U svetu u kome se administrativne odluke često nameću mimo umetničke logike, ovakva izvođenja podsetnik su da relevantnost jednog orkestra počiva na neraskidivom jedinstvu zvuka i etike koju ovi muzičari brane svakim zajedničkim nastupom.
