Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Re(Union) Dušan Skovran, 19. mart 2025.
Pet godina nesviranja uglednog ansambla kakav je Dušan Skovran, velika je i nepotrebna pauza. Ova činjenica zapravo, govori o realnosti u kojoj živimo. Onda kada se poslovanje jednog orkestra svede na učešće u projektima koji nisu siguran izvor finansiranja, niti bi dodeljena sredstva mogla da budu dovoljna da se makar muzičari plate sa koliko-toliko pristojnim honorarima, dolazi do toga da se ansambli gase. Zato je i teško biti kritičan prema ponovo formiranom orkestru koji bi, da bi dostigao određeni svirački nivo, morao u dužem vremenskom okviru da bude na okupu i da se sa njim intenzivno radi. Nepodsticajna atmosfera za svaki vid predstavljanja umetnosti nije ništa novo, pa je tako, svaki vid ponovnog okupljanja ugašenih ansambala podvig vredan divljenja. Zbog toga ne bi trebalo baš mnogo da se bude kritičan prema nastupu orkestra Dušan Skovran koji se, predvođen Radetom Pejčićem, u Adventističkoj crkvi predstavio kompozicijama savremenih srpskih kompozitora.
Repertoar koncerta bio je reprezentativan i pokazao je da savremeni srpski kompozitori imaju mnogo toga da kažu. Međutim, žalosna je činjenica da savremena srpska umetnička scena gotovo da tržišno ne postoji i da zapravo egzistira na entuzijazmu i visi na koncu podrške pojedinih isntitucija među kojima je najsitaknutiji SOKOJ. U sklopu sa tretmanom ansambala i teškim uslovima za opstanak, celokupna priča zvana „umetnost i kultura u Srbiji“ čini se neizvesnom i tužnom.
A evo i šta su konkretno, srpski kompozitori imali da ponude. Dve stolice Draška Adžića čini se poput melanholične pop pesme, majstorski orkestrirane instrumentalne arije pravolinijski usmerene ka emocionalnom ustrojstvu slušalaca.
Izrazito retorična kompozicija Zrna Predraga Radisavljevića sa publikom komunicira putem orkestarskih dijaloga, kratkih nedovršenih konstatacija, replika, komentara, zaključaka čiji su počeci i krajevi jasno artikulisani i koji se završavaju velikim orketarskim glisandom.
Kompozicija Nebula trifid Lazara Đorđevića takođe u sebi poseduje kvalitete koje se tiču kolorističkih fakturnih aspekata. Kroz dugačka pedalna trajanja Đorđević je iskazao znalačko upravljanje različitim kolorističkim nijansiranjima, ali je sebi dozvolio i melanholične patose iz kojih se pomaljaju melodije, poput isečka jedne tužbalice na samom kraju kompozicije. Čini se da su oba kompozitora uspeli da izgrade svojevrsni retro postavangardni izraz koji ipak, uspeva da komunicira sa publikom i koji u oba slučaja poseduje izvesnu dozu dopadljivosti.
Branka Popović je na srpskoj umetničkoj sceni već poznata kao autorka koja majstorski ume da ispolji statična svojstva muzike kroz ocrtavanje najfinijih karakteristika vertikalne zvučne slike. Još jedna takva kompozicija nosi naslov Iz drugog ugla. Međutim, navedeno nisu jedine osobine njene muzike, jer svetlucanja, glisanda i arabeske u jednom momentu prelaze u neobuzdani i naglašeno ritmični ples koji svojim vrtlogom snažno nosi. Stilski kolaž kompozicije Popovićeve završen je neoklasicističkom tužbalicom koja deluje poput melanholičnog razrešenja onoga što bi trebao da predstavlja specifičan pogled kompozitorke na istoriju modernizma.
Poslednja izvedena kompozicija Nemiri Dragane Jovanović donosi kombinaciju ritmičnih disonantnih odseka sa epizodama u kojima se javlja melodija tanga, što je tipično za stil ove kompozitorke.
Što se sviranja gudačkog orkestra Dušan Skovran tiče, već je rečeno da ne bi trebalo biti isuviše strog sa ocenama. Novoformirani ansambl morao bi još dosta da poradi na usaglašavanju i na samom zvuku. Dirigent Rade Pejčić je iskusan i već se iskazao kao dobar tumač savremenih partutira. Zbog toga bi u ovom napisu, ansamblu trebalo poželeti trajanje, priliv sredstava, mnogo produktivnih proba i uspešnih koncerata.
