Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Opera Sankt Peterburga u Madlenianumu, 17. IV 2024.
Obično su operski gala koncerti prilika da se pevači predstave u najboljem izdanju, dok publika na ovakve događaje dolazi da bi čula najpopularnije arije, uglavnom preuzete iz bel kanto repertoara XIX veka. Upravo takvo veče priredili su nam i prvaci Opere Sankt-Peterburga nimalo ne odstupajući od konvencija vezanih za ovakve koncerte. Tako smo na samom kraju večeri mogli da slušamo numeru iz Travijate „Vinska pesma“, što je već oproban recept za završno razgaljivanje publike. Ono što je delovalo iznenađujuće jeste činjenica da nismo mogli da čujemo ni jednu Pučinijevu ariju, a prava je šteta što se od ruske muzike, na programu našla jedino numera iz opere Aleko Rahmanjinova. Iako je slovenski repertoar bio dopunjen i arijom Rusalke iz istoimenog Dvoržakovog dela, očekivalo se da ipak, u većoj meri bude predstavljeno nešto iz ogromnog korpusa koji nudi ruska opera, ali, to se nije desilo.
Na čelu ad hoc sastavljenog orkestra Opere i teatra Madlenianum našao se Jurij Aleksandrov, koga je beogradska publika već upoznala na prethodnim gostovanjima Opere Sankt-Peterburga. Orkestar je uglavnom zvučao uvežbano, mada je u pojedinim epizodama, naročito kamernim, dolazilo i do trenutaka koje ne bismo mogli da okarakterišemo kao prijatne. Ipak, publika je prvenstveno došla zbog pevača i u tom smislu, nije pogrešila.
Na sceni Madlenijanuma naime, smenjivali su se solisti koji su u odnosu na kvalitet bili na više ili manje jednakom nivou. Uglavnom dobra pevačka tehnika i solidne interpretacije, bili su sasvim dovoljni da publika koja voli standardni operski repertoar može da uživa, pa je tako, nekima u sali bilo zadovoljstvo i da pevuše, što je valjda i cilj ovakvih koncerata.
I tako recimo, dueti iz opera Aida Verdija i Hofmanove priče Ofenbaha u kojima su učestvovali sopran Sofija Nekrasova i mecosopran Larisa Pominova, oduševili su publiku. Pored toga, posebno bismo istakli sklad glasova ostvaren u duetu iz Delibove opere Lakme, a uz Larisu Pominovu, mogli smo da čujemo i lepu boju soprana Jevgenije Kravčenko. Od numera u kojima su se istakli pojedinačni ženski glasovi, dobro oblikovane tonove u viokim deonicama Sofija Nekrasova je pokazala u ariji Rusalke, mada bi nepravedno bilo reći i da je po kvalitetu, ona bila iznad ostalih ženskih glasova.
Što se muškog dela ansambla Opere Sankt-Peterburga tiče, odličan utisak je ostavio bas Valerij Kaula u ariji iz opere Aleko, i da nije bilo manjih intonacionih kolebanja na samom početku, utisak bi bio još bolji. Isto bi moglo da se kaže i za njegovu interpretaciju bufo arije Leporela iz Mocartove opere Don Đovani u kojoj je Kaula plenio istinskom basovom bojom i dobrom pevačkom tehnikom. Kao ekspert za Mocartovu muziku pokazao se bariton Aleksej Pašijev kome je naslovna uloga mnogo bolje pristajala nego lik Rigoleta recimo, ali svakako je reč o pevaču koji publici ima šta da pokaže.
Gala koncert bez tenorskog glasa naravno, nemoguće je da se zamisli, a ovog puta smo mogli da čujemo Vladislava Mazenkina, koji se kao solista predstavio numerom „Nemorinova romansa“ iz opere Ljubavni napitak Donicetija. Srčana interpretacija uz možda malo previše afektiranja ali intonativno stabilno i u krajnjoj liniji upečatljivo, sve to bilo je dovoljno za ovacije publike.
Ukupno gledavši, zadovoljstvo je bilo slušati pevače Opere Sankt-Peterburga. U nekim momentima oni su mogli da budu intonativno nestabilni, mogli su ponekad da zvuče i usiljeno, ali ipak, menjati na jednom koncertu načine pevanja u odnosu na nacionalne stilove ili uloge, nije lak zadatak i akteri su se zapravo snalazili veoma dobro. Sve ono zbog čega volimo operu, a to su lepota ljudskog glasa, dobro uobličene melodijske fraze i poneko loše interpretirano mesto nakon koga se pevači momentalno ispravljaju, sve su to pokazatelji da je Opera Sankt-Peterburga ozbiljan ansambl odličnog renomea.
