Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Vaskršnji koncert u kripti Hrama Svetog Save, 7. V 2024.
Koncerti horske muzike, naročito duhovne, trebalo bi da imaju poseban tretman, jer tradicija bavljenja umetničkom muzikom u Srbiji i među Srbima, započela je pevanjem. Dok su kompozitori koji pripadaju velikim evropskim narodima tokom XIX veka ostvarivali vrhunske domete u svim zamislivim žanrovima instrumentalne i vokalne muzike, tradicija horskog pevanja kod nas započela je skromno, da bi svoje vrhunske domete doživela sa delovanjem Stevana Mokranjca.
Put srpske muzike trebalo bi da se posmatra kao osobenost koja bi morala da bude potencirana i iskorišćena, što nažalost nije slučaj. Makar na području duhovne muzike, kompozitori druge polovine XX veka nisu ostavili mnogo, što je razumljivo s obzirom na vladajuću ideologiju tog vremena, ali nažalost, kao po nekoj inerciji, situacija danas jeste bolja, ali ni blizu toga da bi mogla da se nazove povoljnom.
Upravo tradicija vaskršnjih koncerata u Hramu Svetog Save predstavlja pozitivan primer podrške crkvenoj horskoj muzici, makar od strane medija i od crkve. Horova je danas sve manje i period ekspanzije za koju su umnogome bila zaslužna i kulturno umetnička društva naglo se ugasio. Kao i mnoge druge stvari koje su u vezi sa kulturom i umetnošću, tržište je neumoljivo i u takvom sistemu, mnoge institucije se nisu baš najbolje snašle.
Retko uspešni ansambli koji su svojim delovanjem vezani za crkvu jesu hor „Mokranjac“ i Hor Hrama Svetog Save koje predvodi Katarina Stanković. Oni su na koncertu u kripti Hrama nastupili sa kratkim, ali atraktivnim repertoarom sačinjenim od dve premijere. Prva je napev Radujtesja nastavnika muzičke škole „Stevan Mokranjac“ u Požarevcu i uspešnog horovođe ansambla “Odjek” Ilije Rajkovića. Sasvim je očigledno da Rajković dobro poznaje himnični senzibilitet crkvene muzike, pa smo tako mogli da prisustvujemo odlično postavljenoj vertikalnoj konstrukciji, dovoljno prozračnoj da dozvoli puni zvuk svake glasovne deonice ponaosob.
Napev Carju nebesni delo je kompozitora koji je izašao iz klase Isidore Žebeljan i profesora na kragujevačkom Filumu Vladimira Trmčića. Inventivna kompozicija mističnog tona, zapravo je je ogledalo toga kako bi crkvena muzika danas trebalo da se komponuje. Trmčićevo delo je dovoljno jednostavno da bi moglo da zaživi i u savremenoj bogoslužbenoj praksi, dok je po tonu sasvim primereno u odnosu na namenu, a reč je o smirenoj molitvi Svetome duhu.
U slučaju obe kompozicije hor predvođen Katarinom Stanković je zvučao odlično. Čisti i intonativno stabilni glasovi i suptilno obrađen horski zvuk − bilo da je reč o mistično tihim šaputanjima, bilo da je reč o egzaltiranim vrhuncima − sve to govori da je dirigentkinja uspela da izgradi respektabilan ansambl za koji se komponuju i nova dela. Originalan izbor kompozicija odnosi se i na numeru Vstrečajte, vstrečajte savremenog ruskog kompozitora Antona Viskova, koja je zapravo dobar primer kako savremena muzika može da korespondira sa potrebama crkve, pa bismo tako ovaj napev mogli da shvatimo u ključu popularne muzike, pri tom kvalitetne. Ceo jedan novi i prilično neistraženi žanr popularne muzike danas egzistira u crkvi, najpre kroz pesme koje nisu obavezan deo bogosluženja, što opet, u odnosu na tradiciju nije ništa novo.
I najzad, Vakršnja pesma ukrajinskog kompozitora koji je delovao krajem XIX i početkom XX veka Jakova Janiceviča, svečana je pesma, koja po harmonskim rešenjima podseća na zvuk folklora nekih slovenskih naroda. Kratki nastup Hora „Mokranjac” i Hora Hrama Svetog Save kojim je dirigovala Katarina Stanković i po izboru repertoara i u smislu kvaliteta, mogli bismo da okarakterišemo kao uzoran.
Posebnu draž ovakvih događaja donose nastupi dečjih horova. Hor „Rastko“ i Omladinski hor pod vođstvom Milene Antović bio je energičan i uz kristalno čiste i lepo obrađene dečije glasove mlađeg uzrasta. Dirigentkinja već ima iskustva sa ansamblima ovog tipa, jer je svojevremeno uspešno vodila i različite dečije ansamble u beogradskoj muzičkoj školi “Lisinski”, a dosadašnji njeni nastupi na vaskršnjim koncertima vredni su pažnje i stoga bi joj trebalo pružiti punu podršku.
Kvalitetan nastup imao je i Dečiji hor Srpskog pjevačkog društva „Jedinstvo“ iz Banja Luke kojim je dirigovala Jasna Antonić. U pitanju je sastav čiji su članovi deca starijeg uzrasta i opet smo mogli da čujemo uzorno obrađen horski zvuk, intonativno čisto pevanje i što je najvažnije, mogla je da se doživi svečana uskršnja atmosfera koja posebnu draž dobija kroz dečije pevanje. Naravno, organizatori su se pobrinuli da oba nastupa imaju meru, jer je činjenica i da slušanje suženog intonacionog opsega dečijih glasova u dužem vremenskom periodu slušaoce može da dovede do zasićenja.
Nastup Mešovitog hora pevačkog društva „Prepodobni Rafailo banatski“ kojim je dirigovala Senka Milisavljević bio je ispunjen delima ruskih kompozitora Pavela Česnokova, Georgija Sviridova i Sergeja Rahmanjinova, sa izuzetkom kompozicije Svjati Bože Marka Tajčevića. Mnogobrojan horski ansambl poseduje i značajnu zvučnu masu koju je dirigentkinja obilato koristila, pa su tako u nekim momentima mogli da zvuče i isuviše sirovo. Što se repertoara tiče, u pitanju su zahtevne kompozicije koje su bile dobro uvežbane, pa je tako njihova interpretacija predstavljala svojevrstan izvođački podvig. S obzirom na činjenicu da se ruska muzika kraja XIX i početka XX veka relativno često izvodi, možda bi i dirigenti mogli da posegnu za savremenim stvaralaštvom, pa i da ohrabre aranžere i kompozitore da komponuju za njih, jer se čini da težnja ka jednostavnošću i koketiranje sa popularnom muzikom zapravo odgovara potrebama crkve.
U tom smislu, posebno bismo istakli pesmu I to je sve, to je sve Julijanije Denisove koju su na kraju koncerta izveli združeni horovi Pevačkog društva Hrama Svetog Save. Popularna pesma zasnovana na ruskom melosu i koja se odmah usvaja i pamti, dobar je primer jednog od pravaca kojim bi savremena crkvena muzika trebalo da se kreće.
Vaskršnji koncert u kripti Hrama Svetog Save dobar je primer toga kako bi crkvena muzika u savremenom svetu trebalo da bude prezentovana. Prigodni tekstovi protođakona Mladena Kovačevića koje je između nastupa horova na primeren način i uz odličnu dikciju čitala voditeljka, možda bi ipak u budućnosti mogli da budu izostavljeni, jer istovremeno uživljavanje u literarni i muzički tekst zahteva različite vrste koncentracije. Uz ogradu da je navedena primedba odviše subjektivna, zaista bi reči hvale trebalo da se upute organizatorima koncerta, horovođama i pevačima. Iz mnogo razloga, veoma bitno bi bilo da u ovoj tradiciji istraju, nadajmo se do nove renesanse srpske horske muzike koja podrazumeva široki opseg izvođaštva i stvaralaštva.
