Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
List, Gete i "večno ženstvo" — Srba Dinić, Simfonijski orkestar i muški hor RTS, 25. X 2025.
Odluka da se Listova Faust simfonija izvede na zatvaranju najznačajnijeg muzičkog festivala kao što je BEMUS, predstavljala je logičan i izazovan potez. Reč je o monumentalnoj simfoniji čije izvođenje traje oko sedamdeset i pet minuta i zahteva veliki orkestar, muški hor i tenora. Ovakav sastav sa velikim brojem izvođača, mogao bi da odgovara grandioznom finalu festivala. .
Dublji smisao potrebe za izvođenjem jednog ovakvog dela leži u njegovoj univerzalnosti, pa bismo tako mogli da kažemo da u potpunosti korespondira sa potrebama modernog čoveka. Nisu li prezasićenost informacijama i razočarenje u tehnologiju i racionalni deo bića odlika vremena u kome živimo i koje nas pretvaraju u savremene Fauste? Odluka kompozitora da tema Mefistofela bude iskrivljena Faustova tema, ukazuje na činjenicu da zlo ne dolazi spolja već je internalizovana negacija i cinična parodija nas samih. Ovo korespondira sa uverenjem modernog cinika da su svi ljudski postupci motivisani sebičnošću i ličnim interesom, a ne iskrenošću i moralom i u svojoj srži ukazuju na razočarenje i nepoverenje u institucije, politiku i društvene sisteme. Moderni Mefistofel bi Gretinu naivnost i lirizam shvatio kao slabost, ali upravo je ona ono što i Gete i List žele da ponude kao spasenje u odnosu na ciničnu negaciju koja vodi u duhovnu smrt. Zbog toga i Mistični hor na samom kraju simfonije, iskupljenje kroz Geteovo „večno ženstvo“, koje je kasnije, Karl Gustav Jung dubinski obradio kao arhetip Anime – predstavlja spasonosni princip duhovne celovitosti i Erosa.
Srba Dinić na čelu Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije, uspeo je da uverljivo i psihološki duboko prenese svu monumentalnost i kompleksnost Listovog dela. Početak prvog stava Faust sa specifičnim pokretima prekomernih trozvuka sprovedenih kroz hromatski lestvični totalitet, u simboličkom i psihološkom smislu ukazuju na neodređenost i očekivanje. Ovako stvorena neizvenost, vodila je prema strastvenim izlivima u kojima je orkestar zvučao čisto. U Dinićevom izvođenju, u mnogim epizodama jasno su bili interpretirani dinamički lukovi sa usklađenim zvukom ansambla. To se odnosi na jasne upade i prozračnu fakturu u tuti odsecima.
Dobro izvežbano uho moglo je da čuje i povremene neusklađenosti, koje su najevidentnije bile na početku drugog stava Greta, u kome se javlja kamerni ansambl. Ipak, intimna i nežna faktura praćena idiličnim upadima deonica drvenih duvačkih instrumenata, najpre klarineta i flaute, u većini je bila nenarušena i sigurno vođena Dinićevim pokretima koji su održavali ujednačeni lagani tempo. Ono što naročito ukazuje na razumevanje, jeste činjenica da je povremene faustovske pretnje dirigent shvatio kao podtekst, a ne kao sukob, čime Gretu nismo mogli da doživimo samo kao idilu, već kao put ka iskupljenju.
Već tokom izvođenja prvog stava, gudački deo ansambla ostvario je nekoliko izuzetnih epizoda, među kojima se ističe momenat kada se muzika uzdiže do tihe, ali registarski visoke tačke, odakle se preliva u izrazit kontrast u nižem registru. U drugom stavu, ovaj ansambl je kroz ujednačenost, uspevao da održi karakter lirike prožete melanholijom, dok su povremene neusklađenosti ipak delovale kao izolovani slučajevi koji su se dešavali u okvirima dobro uobličene celine.
Naizgled haotična virtuoznost ostvarena kroz brze pokrete gudačkih instrumenata i pasaže drvenih duvačkih instrumenata koji su naročito efektno delovali udruženo, u kontekstu celokupne dramaturgije, mogla je da se doživi kao demonska ironija onoga što smo doživeli u prva dva stava. Distorzije Faustove teme u jednom momentu sprovedene kroz fugato, ostvarene su kroz monumentalan i fakturno čist zvuk. Zahvaljujući oštrim i preciznim upadima limenih duvačkih instrumenata, stav je dobio karakter demonske parodije.
I najzad, neposredno pre pojave Mističnog hora, idilični ton muških glasova konačno se prelio preko neprobojnog zvučnog zida deonice limenih duvačkih instrumenata. Iz krajnje tihe dinamike koja nastupa posle melodijskog haosa, koralnom karakteru horske deonice postupno je dodavana snaga, koja je mogla da ukazuje na silinu duhovnosti. Jedinstvo boja glasova i eterični ton, bio je nadograđen izuzetnim nastupom tenora Kvonsua Džona, koji je kroz izbrušene visine zapravo ukazao na izdizanje principa „večnog ženstva“, na konačan trijumf i osećanje da je kroz iskupljenje, celokupna drama završena.
I zaista, nije samo Mistični hor ono što Listovu Faust simfoniju čini bliskom žanru opere. Upravo je dirigent Srba Dinić rukovodeći Simfonijskim orkestrom Radio televizije Srbije uspeo da kroz celokupnu interpretaciju istakne njen specifični melodijski kvalitet, nametnut kao imanentan kroz ukupnu strukturu ove kompozicije. Drama prožeta jasno oslikanim karakterima istaknutim kroz transformaciju osnovnog lajtmotiva, donosi imanentnu naraciju koja ne bi u svakom momentu mogla da se svrsta u belkanto. Kroz Dinićevo izvođenje, prelivanje i spajanje orkestarskih epizoda iz jedne u drugu, ostvaren je neprekidan tok drame i složenih karaktera likova, koji u krajnjoj konsekvenci, nalikuju dramaturškoj koncepciji Vagnerovih muzičkih drama. Ovo je ujedno, možda i najveći kvalitet Dinićeve interpretacije.
