Od arhetipskog do tehnološkog: Zvučne imaginacije dua Stanković–Milošević, 2. VI 2026.
Koncertni prostori često znaju da budu pasivni domaćini zvuka, ali, kada se spoje vrhunski izvođački senzibilitet, intrigantan program i prostor izvanredne akustike kakav nudi Palata umetnosti Madlena na Dedinju, tada arhitektura postaje ravnopravan učesnik u umetničkom činu. U ovom ambijentu, nastupili su domaći umetnici koji su u svojim karijerama uspeli da ostvare pune izvođačke potencijale – violončelista Nemanja Stanković i pijanista Vladimir Milošević. Na programu su bile kompozicije domaćih autora Nataše Bogojević, Ognjena Bogdanovića i Dragane Jovanović, kao i sonate iz tradicionalnog repertoara za ovaj sastav, Ludviga van Betovena i Kloda Debisija.
Kompozicija Nataše Bogojević po kojoj je koncert dobio naziv Imaginacije, ostavila je snažan utisak zbog toga što istovremeno pobuđuje skrivene arhetipske predstave oličene upečatljivim disonantnim akcentima koji se, u momentima lirike, otvaraju prema svetlosti i viziji budućnosti. Stavovi ove trostavačne kompozicije — Prolog, Pandora i Prometej — dobro su naglašene metafore koje, prema zamisli kompozitorke, govore o otvaranju kapije koja vodi prema sudaru drevnog, arhetipskog sveta sa tehnološkom sadašnjošću i budućnošću, oličenim u pojavi veštačke inteligencije.
Mit o Pandori je, poput melodija Bogojevićeve, predstavljen u fragmentima, u nepredvidivim i potencijalno zastrašujućim pokretima koje je snažno podsticao violončelista Nemanja Stanković. Možda bi sećanje na premijeru ovog dela moglo da se predstavi kroz uživanje u ehu dva instrumenta, jer je taj, sekundarni deo zvuka zapravo sastavni deo akcentovanih snažnih akorada ili nežnih melodija. Ono što je u vezi sa Pandorom, a zapravo je i osobina koju neguje Bogojevićeva, jeste nepredvidivost u svakom smislu — bilo da je reč o izneveravanju uobičajenih očekivanja u vezi sa akordskim razrešenjima, bilo da je reč o melodijskim vođenjima.
Čini se, zapravo, da je umetnost spajanja fragmenata kod kompozitorke toliko složena da vodi ka suočavanju sa sasvim autentičnom poetikom koja se, moguće je, završava prometejski određenim muzičkim diskontinuitetom u potpunosti podudarnim sa onim što je Bogojevićeva imala kao osnovnu zamisao: mi koji sedimo za svojim kompjuterima i koji na svako pitanje imamo odgovor, nismo uspeli i nikada nećemo uspeti da se odvojimo od istih onih strahova koje su ljudi imali hiljadama godina pre nas. Time bi mogli da se objasne fragmenti koji možda tek u ideji mogu da zaliče na nešto poznato, i najzad, zbog toga je uočljiv sudar osećanja titanskih razmera, od najagresivnijeg besa do najnežnijeg solipsizma. I sve to — bez ironije, bez otklona, bez komentara, iskreno do brutalnosti ili do najnežnije osećajnosti. U kontekstu savremenosti, Bogojevićeva očigledno nema ni trunke želje za skrivanjem i za zagonetnošću; otvoren i zanatski perfektno izgrađen iskaz korespondira sa svakim onim umetničkim pravcem čiji bi manifest ukazivao na iskrenost i osećajnost.
Komad Ognjena Bogdanovića Za Vlastu, obojen je dubokom melanholijom koju proizvode eterični zvuci akordske klavirske pratnje i široko koncipirana, tamno nijansirana melodijska linija violončela. Navedeno ukazuje na omaž Bogdanovićevom profesoru kompozicije Vlastimiru Trajkoviću, čiji su se afinititi kretali prema muzičkom impresionizmu i harmonskom svetu brazilske muzike. Kompozicija je napisana 2018. godine i posvećena je Nemanji Stankoviću, koji je tumači uz snažno podstaknut, vibrirajući ton instrumenta koji u potpunosti ispunjava prostor, ali je istovremeno toliko lak da prirodno vodi ka povezivanju u neprekinutu melodijsku liniju na nivou iskaza. Akordi koje Vladimir Milošević donosi u svojoj deonici prozračni su i gotovo u potpunosti oslobođeni fizičkih svojstava. Tako je muzika Bogdanovića dobila svoje puno obličje, a reč je o visoko uređenoj minijaturi koja nema niti jednu pogrešnu notu ili akcenat. Senzibilitet Bogdanovića je takav da duboka melanholija kojom kompozicija zrači bez pogovora obuzima slušaoca koji bi, verovatno, u ovoj muzici mogao da pronađe dubinski spoj lirike i urbane melanholije, pa bi tako, ona isto toliko pogodna bila za izvođenje u koncertnim dvoranama, koliko i za slušanje u noćnoj vožnji kolima.
Sonata Dragoneze za violončelo i klavir Dragane Jovanović omaž je baroku. Kod ove kompozitorke, kao i u mnogim drugim njenim kompozicijama, postoji neka vrsta pop melanholije koju ona uvek uspeva da veže za tradicionalne stilove. Naime, omaž je njen glavni stvaralački kredo. Kompoziciono majstorstvo Jovanovićeve upravo se ogleda u veštini kretanja između popularnog i uzvišenog, kao da ona i sama uživa u tome, pa tako, u celom tom poigravanju ima i svojevrsnog humora. A humor, zna se već, nije svako kadar da razume na pravi način. Prvi stav je po karakteru melanholičan i u njemu je Stanković sve vreme potencirao snažno izražen, „masni” ton, uz izrazito vokalne kvalitete. Drugi stav je motorična tokata i predstavlja vrlo atraktivan komad u kome je dijalog dvoje izvođača došao do punog izražaja, pa je — uzgred rečeno — ovo bila još jedna demonstracija odlične uigranosti tandema Stanković–Milošević. Treći stav, igračkog karaktera, ponovo donosi ravnopravan dijalog, uz dobro odmerene odnose između instrumenata. Muzika Dragane Jovanović je iskrena na jedan drugačiji način od Bogojevićeve — ovde se ne ide prema arhetipskom, već prema transparentnim obrascima baroka i popularne muzike datih u jedinstvu koje ovu autorku, zapravo, svrstava u red autentičnih savremenih srpskih kompozitora.
U kontekstu koncerta, muzika troje savremenih srpskih kompozitora — Nataše Bogojević, Ognjena Bogdanovića i Dragane Jovanović — zapravo gradi jedinstvenu dramsku celinu: Bogojevićeva dubinski spaja arhetipsko i inovativno, Bogdanović produbljenom lirskom melanholijom ukazuje na potpuno poniranje u osećanje tuge, dok Jovanovićeva, konačno, donosi utehu kroz poigravanje kao jedini mogući odgovor na egzistencijalne teskobe modernog doba u kome su drevno i inovativno, barokno i popularno, dve strane iste životne medalje.
Tekst o koncertu Nemanje Stankovića i Vladimira Miloševića nije pratio koncepciju samog događaja, pa je tako, kao prva kompozicija izvedena Sonata za violončelo i klavir br. 3 opus 60 u A duru, dok je na samom kraju, odsvirana Sonata za violončelo i klavir Kloda Debisija. Možda je poslednje izvedeno delo bilo savršeno ishodište koncerta, jer je Debisi u njemu dekonstruisao klasičnu formu na način koji bi, moguće je, mogao kasnije da posluži i kao praizvor mnogih zvučnih zamisli koje smo mogli da čujemo kod srpskih kompozitora. Nagle promene raspoloženja u muzici Debisija, Stanković je predstavio intenzivno, kako smo već i navikli od njega. Mračni rečitativ interpretiran poput monologa francuske opere, groteskno predstavljen picikato i ironijski izneta serenada, finalizirani su snažnim melodijsko-harmonskim uzletom poslednjeg stava. Klavir kod Debisija, naravno, nikada nije puka pratnja, već je ova deonica Miloševiću poslužila za stvaranje privlačnog akustičkog prostora čiji su sastavni element i magloviti eho-efekti. Ono što je najfascinantnije u sviranju Miloševića jeste oslobađanje od krutog metričkog pulsa, pa se — uz ostvareni savršeni akustički balans — ova interpretacija može svrstati u visoko sofisticirane.
I na kraju, preostaje nam još da kažemo kako je započelo ovo fascinantno koncipirano i izvedeno koncertno veče — kao neka vrsta istorijskog i arhitektonskog temeljca čitavog programa, izvedena je monumentalna Sonata za violončelo i klavir opus 69, broj 3 u A-duru Ludviga van Betovena. Reč je o prvoj sonati za violončelo i klavir u kojoj su oba instrumenta ravnopravna od prvog takta, pa je i usklađenost Stankovića i Miloševića prikazana u svoj silini koju jedan umetnički doživljaj može da donese.
