Energija mladosti i zrelost interpretacije: Simfonijski orkestar Italija-Srbija u Domu omladine, 24. VII 2026.
Spajanja muzičara sa raznih strana u jedan ansambl mogao bi da bude rizičan potez, upravo zbog izazova povezivanja individualnih energija u jedinstven zvuk. I dok ansambli koji zajedno sviraju dugo vremena poseduju određenu rutinu, ad hok sastavi obično su prinuđeni na brzo uvežbavanje programa. Kada su omladinski ansambli u pitanju, takvi koncerti rezultiraju eksplozijom entuzijazma i želje za sviranjem koju uspešni dirigenti drže pod kontrolom tačno u onoj meri koliko je dovoljno za dobro uvežban zvuk. Takvom izvođenju mogli smo da prisustvujemo u Domu omladine, gde je, pod vođstvom Biljane Radovanović, nastupio Simfonijski orkestar Italija-Srbija sastavljen od studenata Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, Akademije umetnosti u Novom Sadu i Muzičke akademije Đuzepe Tartini iz Trsta.
Izazov ovog projekta bio je jasan: prevazići krute razlike između navika i ograničenja koje nude tri različite škole. Umesto jednosmernog prenosa znanja, scenski prostor postao je poligon za zajedničko kreiranje objekta znanja – muzičkog dela koje se gradi kroz neprekidnu interakciju, deljeni diskurs i kolektivno preispitivanje partiture u realnom vremenu. Direktna zvučna komunikacija između muzičara iz Trsta, Novog Sada i Beograda ukazivala je na stilske disparitete usklađivane u realnom vremenu kroz samu interpretaciju. Mladi muzičari, ne samo što su pratili diktat temperamentne i precizne dirigentkinje Biljane Radovanović, već su kroz zajedničko osluškivanje, usklađivanje agogike i artikulacije, na licu mesta gradili značenja. Mitovi, legende i bajke u muzici, kako je nazvan koncert, nisu bile samo mrtvo slovo na papiru – postale su živi jezik kojim svi učesnici podjednako govore, deleći odgovornost za zajednički zvučni rezultat.
Uvertira Koriolan op. 62 Ludviga van Betovena počinje čuvenim, snažnim orkestarskim akordima u fortisimu nakon kojih slede napete pauze. Već na samom početku jasno je bilo da precizni upadi i trajanja pauza ukazuju na ujednačenost ansambla. U nemirnoj prvoj temi posebno se istakla gudačka deonica, pa su brze figure prepune tremola i sinkopa bile odsvirane precizno. Efekat šoka koji izazivaju nagli prelazi iz ekstremne glasnoće u momente tihe stagnacije dirigent je prikazao sugestivno, tako da su i sami muzičari koncentrisano reagovali trenutno se utišavajući bez neželjenih odjeka. Ono čime posebno pleni ova studentska interpretacija jeste činjenica da je orkestar pažljivo balansirao zvuk, pa tako i lirska druga tema na svu sreću nije zvučala sladunjavo, kako to već može da se desi u pojedinim izvođenjima. I najzad, trebalo bi da se pohvali i napetost koja je od strane dirigentkinje sve vreme uspešno održavana, sve do konačnog gašenja i smrti junaka označene završnim picikatom.
Izvođenje simfonijske bajke Peća i vuk op. 67 Sergeja Prokofjeva, pristupačno napisane partiture, ukazivalo je na dobro ostvaren balans između izvođačkog i narativnog faktora. Tekst je tumačila Teodora Bjelac, studentkinja Akademije umetnosti u Novom Sadu, koja se iskazala jasnom dikcijom i pažljivim usklađivanjem sa orkestrom. Ona je strogo vodila računa o tome da pauze između nastupa orkestra i njenog teksta budu dobro odmerene, čime je postignuto da i sama priča ima logičan tok. Ono što u nekim drugim izvođenjima može da smeta jeste preterano dečija ili patronizujuća naracija, što je naratorka izbegla, istovremeno prikazujući dovoljno boja i emocija u oživljavanju likova poput ptičice, mačke, dede, vuka ili Peće.
Na samom početku, u kome Prokofjev uvodi slušaoce u orkestar kroz prezentaciju instrumenata koji predstavljaju likove, muzičari su pokazali da su dobro navežbali partituru, pa su tako pojedinačni instrumenti poput flaute, oboe, klarineta, fagota ili horni delovali karakterno jasno. Kako se radnja razvijala, instrumenti su se sve više preplitali, pa tako ni samom izvođenju nije nedostajalo plastičnosti u prenošenju muzičkih akcija. Dirigentkinja Biljana Radovanović je imala dobru komunikaciju sa naratorkom, pa su i promene tempa delovale fleksibilno, ali ipak i čvrsto, bez gubljenja metrike. Iako je sala Doma omladine prilično neakustična za koncerte simfonijskih orkestara, sastav je delovao zvučno izbalansirano. Bilo je to izvođenje koje je sve vreme držalo pažnju slušalaca.
Na kraju koncerta izvedena je uvertira Prometejova stvorenja op. 43 Ludviga van Betovena. Početni impuls interpretacije ukazivao je na smiren, ali mračan muzički početak. On je sve više uzrastao kroz razvoj sve do krajnjeg cilja, eksplozivnog preokreta koji rezultira naglašenim ritmom, što je efekat šoka strukturiran u nešto drugačijem kontekstu nego u slučaju izvođenja uvertire Koriolan, ostvaren efektno. Za razliku od pomenute uvertire, ovo Betovenovo delo delovalo je prozračnije, pa je tako dirigentkinja insistirala i na igračkom štimungu, ali uz dobru artikulaciju koju su donosili kratki, akcentovani tonovi. Posebno bi trebalo da se istakne i ostvarena zvučna ujednačenost između duvačkih instrumenata — flaute, oboe, klarineta i fagota — sa gudačkim delom ansambla. Uz kontrolisana krešenda, bez preranih dostizanja vrhunaca, moglo bi da se kaže da je i ova interpretacija zaokružena sa uspehom.
Koncert Simfonijskog orkestra Italija-Srbija ostavio je dobar utisak ne samo zbog umetničkog kvaliteta i svežine koju su mladi muzičari doneli na scenu, već i kao svedočanstvo o moći zajedničkog muziciranja. Pod sigurnim vođstvom Biljane Radovanović, studenti su ostvarili zrelo i emotivno izvođenje, te je publika u Domu omladine imala retku privilegiju da prisustvuje rađanju kolektivnog glasa koji na najlepši mogući način najavljuje budućnost klasične muzike u regionu.
