Mladost, virtuozitet i duh zajedništva: Završnica 25. akademije Colluvio
Završni koncert jubilarnog, 25. izdanja Međunarodne akademije kamerne muzike Colluvio, održan u Muzičkom salonu Zadužbine Ilije M. Kolarca, potvrdio je zašto ovaj projekat već četvrt veka uživa status jedinstvenog muzičkog fenomena. Nakon intenzivnih desetodnevnih priprema u Austriji i turneje kroz evropske metropole, devetnaestoro mladih umetnika iz svih krajeva sveta krunisalo je svoj zajednički rad pred beogradskom publikom.
Veče je otvorio ansambl koji je izveo Klavirski kvintet u A-duru, op. 5 Antonjina Dvoržaka. Pijanista Jan Koreti Kuret, zajedno sa gudačkim sastavom koji čine Polina Ćibotari, Sungjun Čo, Arsenij Mikhejev i Marija Isajeva. Kvintet je prilično zahtevan za izvođenje — jedan od ranih, delimično uspelih autorskih pokušaja u žanru kamerne muzike.
Da bi uspešno izveli ovo delo, mladi muzičari su se potrudili da dinamički lukovi budu izgrađeni kao uzbudljive gradacije. Strogim profilisanjem kontrasta između tema, oni su stvarali tenziju i gradili narativne celine koje su se činile prepunim sadržaja, čime su nadomestili nedostatak fluidnog toka koji karakteriše kasnija Dvoržakova kamerna dela. Kao i u mnogim romantičarskim kvintetima, klavirska deonica je gusta, naročito u prvom stavu, pa postoji opasnost da se ostatak ansambla zvučno neutrališe. Pažljivom kontrolom težine udara, pijanista je uspevao da u takvim momentima propusti i unutrašnje glasove gudačkog dela ansambla.
Trebalo bi pohvaliti i odabir tempa laganog, drugog stava, koji je odlikovala jasno istaknuta agogika i kontinuirana fraza. I najzad, finale koje bi lako moglo da pređe u mehaničko preplitanje motiva, dobilo je precizno i ritmički artikulisano isticanje čeških nacionalnih ritmova.
Izvođenjem ovog kvinteta, mladi muzičari pokazali su izuzetno visok interpretatorski nivo, kako i priliči studentima sa najprestižnijih svetskih muzičkih institucija. Zbog obilja zvuka, tematskih materijala koji u neprekidnom toku sustižu jedan drugi i formalne nedovršenosti, ovaj klavirski kvintet zaista predstavlja veliki izvođački izazov. Prostor za dalji rad možda bi mogao da se pronađe u segmentu pozicioniranja instrumentalnih deonica u ukupnom zvučnom prostoru, ali, sudeći po onome što smo smogli da čujemo, izvođači su kroz simfonijsku paletu zvuka koju su izneli na sceni, pokazali izuzetnu zrelost.
U narednom delu programa, trio u sastavu Ema Servadio violina, Anselm Zibelic violončelo i Donglai Ši klavir, izveo je Klavirski trio br. 2 u Ef-duru, op. 80 Roberta Šumana. U odnosu na Dvoržakov kvintet, ovaj trio donosi drugačije, dramatičnije i slojevitije izazove.
Često preplitanje glasova ukazuje na to da instrumenti imaju ravnopravne, ali istovremeno i aktivne melodijske linije, što se naročito odnosi na prvi stav i finale ove četvorostavačne kompozicije. Usaglašavanje hijerarhije glasova, izvedeno je uz dobro usklađivanje, što govori o ozbiljnom mentorskom radu profesora. Drugi stav doneo je prozračnu pijanističku deonicu, uz diskretno formiranje vibrata u izvođenju melodijskih linija violine i violončela, što je u celini ukazivalo na vokalni tretman. Elegantna gipkost sačuvana je i u izvođenju narednog stava koji ne predstavlja očekivani Skerco, ali ipak donosi suptilne ritmičke pomake koje su troje izvođača interpretirali precizno. Kao i u mnogim drugim kompozicijama i u finalu ovog trija Šuman je iskazao sklonost ka poliritmiji, sinkopama i neočekivanim akcentima koji u ovom tumačenju nisu remetili stabilnost temelja ukupne konstrukcije. Naročito bi trebalo da se istakne uloga pijaniste koji je izneo najveći teret održavanja ritmičke arhitekture, dok su violinista i violončelista brze pasaže izveli virtuozno i kontrolisano, bez njihovog sabijanja.
Svojevrsni umetnički vrhunac večeri donelo je izvođenje Klavirskog trija u A-duru, op. 24 Mječislava Vajnberga. Izvođački trio — Emir Ilgen klavir, Erik Majer violina i Kamil Muhametdinov violončelo — dočarao je svu dramsku napetost i duboku melanholiju Vajnbergovog rukopisa. Napisan je 1945. godine, godinu dana posle klavirskog trija Dmitrija Šostakoviča i po formalnoj koncepciji i izrazu, oba su uporediva. Verovatno da izvođenje ovog dela lako može da sklizne u sirovu agresiju, ili još gore, u suvu akademičnost, upravo zbog smenjivanja koralnih ili lirskih odseka koji zahtevaju distanciranost sa odsecima u kojima se insistira na maksimalno uvećanoj dinamici.
Interpretacija mladih umetnika plenila je ogoljenim, ponekad i hladnim fraziranjem u stavu Preludijum i arija, bez sladunjavog, romantičarskog vibrata. Osećanje melanholije moglo je da se doživi i kao dirljivo, ali ipak, najpre je delovalo uzdržano. Groteska motoričnog stava Tokate proizilazila je iz perkusivnog tretmana instrumenata, uz čelični markato pijaniste koji je sprečavao da ta motoričnost pređe u haos. U takvu koncepciju odlično su se uklopile deonice violine i violončela koje su, osim što su tehnički perfektno izvedene, dobile dozu mehaničke zlokobnosti.
S druge strane, stav Moderato, odisao je tenzijom iskazanom kroz veoma tihe dinamičke slojeve, pa je tako, ovaj koral odolevao religioznom himničnom karakteru koji je ekspresionistički bio usmeren ka unutrašnjem kriku. I najzad, izvođenjem poslednjeg stava, ansambl kao da je oslobodio svu nagomilanu energiju prethodnih stavova, ali uz postupno građenje gradacije. Na takav način, izbegnuta je zamka preranog dostizanja završnog vrhunca, što govori o zrelosti mladih muzičara.
Ono što Colluvio čini posebnim jeste upravo sposobnost da mlade izvođače, koji se pre akademije nisu poznavali, u kratkom roku organizuje u homogene i usaglašene ansamble, što je pokazano i na koncertu. Svirajući sa energijom karakterističnom za mlade izvođače i preciznošću iskusnih kamernih muzičara, učesnici su beogradskoj publici priredili veče za pamćenje.
