Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Autorsko veče Milana Mihajlovića u Studiju 6, 1. X 2025.
Jedan od najznačajnijih savremenih srpskih kompozitora, Milan Mihajlović, rođen je 1945. u Beogradu. Umesto bogate biografije, sve što bismo trebalo da znamo o ovom umetniku, nekadašnjem studentu Stanojla Rajičića, mogli smo da iščitamo iz četiri kamerne kompozicije izvedene u Studiju 6 Radio Beograda. Osim intimne atmosfere, ovaj prostor pruža i izuzetne uslove za potpuno poniranje u unutrašnje svetove. Upravo Mihajlovićeva muzika ima moć da već od prvih taktova ne samo zainteresuje slušaoca, već da ga direktno uključi u izrazito snažno izražene karaktere. Čak i kada je oštrica njegovog pera prožeta sarkazmom, sveprožimajuća seta i istančano izbrušena lirika stvaraju privlačnost kojoj bismo uvek želeli da se vraćamo.
Melanholija iz 2014. godine zasnovana je na uvodnom motivu male terce B-G, koji je, ujedno, osnovni gradivni materijal molskog akorda. Iz motiva koji već naslovom najavljuje raspoloženje, kompozitor je razradio hipnotičku melodiju koja se lagano raspliće u deonici flaute, praćena ritmičkim ostinatom klavira i dopunjena gudačkim instrumentima. Uopšteno govoreći, ritmička organizacija Mihajlovićeve muzike poseban je kvalitet: i samo melodijsko kretanje, koje ponekad prelazi u prave vrtloge, jeste sastavni deo istog zvučnog korpusa, znalački uklopljenog u jedinstvo. Izvođači su bili izuzetni, a reč je o Stani Krstajić, flauta, Danijelu Roulendu, violina, Ivani Uzelac, viola, Maja Bogdanović, violončelo i Bojani Dimković, klavir.
Mala žalobna muzika (Eine kleine Trauermusik) iz 1990. godine jedna od značajnijih kompozicija iz kompozitorovog opusa, često se navodi kao primer postmodernističke ironije. Kontekst u kome se u klavirskoj deonici iznenada pojavljuje melodija drugog stava Mocartovog Klavirskog koncerta u A-duru celokupan iskaz prevodi u vid aktivne rekonstrukcije sećanja. Afektivna memorija pred slušaoca iznosi nametljivo privlačne melodije, poput one koja se čuje u fagotu. U ovakvom kontekstu, te melodije deluju kao direktan proizvod unutrašnjeg sveta kompozitora, pa je teško i zamisliti da su prethodno bile “vajane” u ateljeu. Flautu je svirao Ljubiša Jovanović, obou Ivana Dakić, klarinet Ognjen Popović, fagot Goran Marinković i klavir Neda Hofman-Sretenović.
Treća i čevrta Bagatela postoji u više verzija, a na autorskoj večeri Milana Mihajlović mogli smo da je čujemo u verziji za klavirski trio. Izvođači su bili Danijel Roulend violina, Maja Bogdanović, violončelo i Neda Hofman-Sretenović klavir. Kroz izuzetnu interpretaciju, mogli smo da doživimo sav potencijal melodijskog bogatstva – toplu, lirsku neposrednost, ali i ritmički vrtlog. Ove dve sfere, umesto da se međusobno ponište, spojene su u jedinstvenu, gotovo katarzičnu celinu Mihajlovićeve muzičke drame.
Na samom kraju, izvedena je kompozicija Slika (Image) iz 2017. godine pisane na stihove Milene Pavlović-Barili na francuskom jeziku. Ti si harfa vetrova. Pokidana žica, reči su izgovorene kroz šapat, a zatim i ispevane kroz naglašeno dobro izražen ritam jezika. Svojevrsni monolog, praćen impresionistički tretiranom orkestracijom u jednom momentu biva prekinut sentimentalnim obrtom koji traje samo jedan trenutak i biva transformisan u rezignaciju koju donose izgovorene reči, melodija flaute i naglašeni ostinato u klaviru. Različite intervencije u delu zaista ukazuju na rastrzani unutrašnji svet Pjeroa kome se kompozitor sve vreme obraća. Iako je Šenbergova monodrama bila Mihajlovićeva idejna vodilja, Zaustavljeni sat moje tišine, kako navode poslednji stihovi, ipak su dominantna metafora za stanje savremenog čoveka kome se nude lirika, empatija i pročišćenje. Delo su izveli Katarina Jovanović sopran, Stana Krstajić flauta, Ognjen Popović klarinet, Danijel Roulend violina, Maja Bogdanović violončelo i Bojana Dimković klavir.
Iako u Mihajlovićevom stvaralaštvu često može da se iščita ono što se ponekad i preterano ističe kao postmodernistička ironija, takav okvir bio bi isuviše uzak za potpuno razumevanje njegovog opusa. Ironija, sarkazmi i karikiranja izraženi kroz citate ili aluzije jesu sastavni deo njegovog opusa, ali su i dubinski impregnirani, sve do nivoa arhetipa. Zbog toga i doživljaj prikazanih osećanja i pored sve gustine biva tako neposredno potresan, što je u smislu slušalačkog iskustva, nešto mnogo kompleksnije od pukog iščitavanja smisla koje određeni kompozicioni okviri nude.
Melanholija i istančana lirika pod diskretnim krovnim okvirom pastorale koja se već kroz sastav kamernih ansambala nameće po sebi, dominantni su emotivni identitet kompozitora. Umesto hladne, intelektualne igre, Mihajlović otvoreno nudi sopstveni intimni svet koji poziva na katarzu.
