Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Hor RTS i Bojan Suđić ‒ duhovna muzika Sergeja Rahmanjinova, 29. II 2024.
Horska literatura poseduje veliki broj pravoslavnih duhovnih kompozicija koje bi mogle da izvode i amaterski sastavi, pa je tako jedna celokupna tradicija zasnovana na ovoj činjenici. U našoj zemlji istina, sve je manje amaterskih ansambala, što je drugi problem koji nema mnogo veze sa kritikom interpretacije Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog Sergeja Rahmanjinova. Ovo delo naime, izveo je možda i jedini profesionalni hor u zemlji koji je publici kadar da ga predstavi u reprezentativnom izdanju. U pitanju je Hor Radio televizije Srbije kojim je dirigovao Bojan Suđić.
Posle premijere Liturgije u Moskvi 1910. godine, crkvene vlasti nisu bile mnogo oduševljene harmonsko-melodijskim rešenjima smatrajući ih isuviše „modernim“. Ova činjenica tiče se pre svega gustih fakturnih tkanja i složenih načina sprovođenja melodijskih linija koje bi pažnju vernika mogle da odvuku od praćenja same suštine teksta u kome je sadržan smisao svakog bogosluženja. Upravo zbog toga, Liturgija Rahmanjinova izvodi se isključivo u koncertnim salama, a zbog složenih tehničkih zahteva, prvenstveno je namenjena profesionalnim ansamblima.
Hor Radio televizije Srbije ostvario je ono što se u ovakvim delima najpre očekuje ‒ specifično zaobljen zvuk kome doprinose zatamnjeni unutrašnji glasovi, tenor i alt. Veliko iznenađenje predstavljala je izvrsno ukomponovana deonica basova, koja je i inače u ruskoj muzici bitan faktor isticanja stabilne osnove celokupne horske fakture. I najzad, pevanje sopranskih glasova bilo je uobličeno, pa su i najviši tonovi izvedeni diskretno, bez piskutanja i probijanja. Uslov za ovako dobro ostvarenu kompaktnost deonica bila je i brojnost ansambla, pa je tako na Velikoj sceni Kolarčeve zadužbine bilo oko pedeset pevača.
Pre same Liturgije, izveden je duhovni koncert V molitvah neusipajuščuju Bogorodicu, rano delo Rahmanjinova iz 1893. godine pisano na tekst kondaka Uspenja Presvete Bogorodice. Već na samom početku naznačeno je ono po čemu je horska muzika ovog kompozitora i karakteristična, a tiče se guste fakture iznesene u tihom, brujećom tonu koji ukazuje na transfer u sferu mističnog, što je veoma jasno bilo naznačeno na samom koncertu. Već u ovom duhovnom koncertu moguće je naslutiti sintezu tradicije ruske duhovne muzike XVIII i XIX veka. Tako je i završna numera ovog koncerta ukazivala na svečane horske koncerte Dimitrija Bortnjanskog, sa oratorijumskim skandiranjima provučenim kroz himnični karakter.
Dirigent Bojan Suđić pokazao je da je ruska duhovna muzika jedna od njegovih specijalnosti, u šta smo mogli da se uverimo i u prethodnom periodu. Popunjavanje zvučnog prostora deonicama koje se između sebe dele učinjeno je na takav način da su se pretvarale u brujeći pokret posebnih kolorističkih svojstava. Ovaj postupak iskoristio je kasnije i Šnitke koji je takvu vertikalu uvećao do neslućenih razmera, što smo takođe pre izvesnog vremena mogli da čujemo u jednom od izvođenja Hora Radio televizije Srbije i Bojana Suđića. Karakteri samih kompozicija jasno su bili određeni dobrim izborima tempa. Svečane, himnične numere poput Vjeruju ili Jako da carja recimo, izvedene su bez preterane egzaltacije i mirno, ali ipak uz dinamičke odnose koji jasno ukazuju na himničnost. Posebno bi trebalo da se pohvali tonska kontrola u numerama u kojima je dominirala tiha dinamika, pa bismo mogli da istaknemo ujednačenost u numeri Heruvimska pesma. Ipak, onaj Rahmanjinov koga poznajemo preko klavirskih prelida recimo ili u duhovnoj kompoziciji Svenoćno bdenje, nekako je najviše plenio u numeri Blagoslovi duše moja Gospoda, sa dobro ostvarenim prelivanjima zvuka izazvanim dinamičkim usponima i padovima.
Možda bi nekom slušaocu u izvođenju Suđića nedostajalo malo više egzaltiranosti, ali ipak, nekako se čini da su za duhovnu muziku Rahmanjinova skandiranje, ogromni dinamički rasponi i preterano mnogo jačine ipak nepotrebni, jer dovode do vulgarizacije muzike kompozitora koji je verovatno najviše pretrpeo od dodataka takve vrste. Ono što zaista jeste nedostajalo to je još veća ujednačenost pojedinačnih deonica, ne u smislu njihovog povezivanja u ukupno jedinstvo jer one zaista jesu tvorile kompaktnu celinu, već u smislu iščišćavanja povremenih podhrtavanja, iskakanja pojedinačnih glasova. Sve ovo dovelo bi do krajnjeg stepena uzvišenosti i mira, ali i ovako, mogli bismo da govorimo o sasvim dobro ostvarenoj interpretaciji. Zbog toga, čestitke ne samo što bi trebalo da se upute angažovanim i disciplinovanim pevačima predvođenim Bojanom Suđićem, već i osobi koja je pripremila hor Jakovu Milutinoviću. Sam dirigent, još jedanput je pokazao da je za tumačenje duhovne pravoslavne muzike trenutno najveći autoritet u zemlji. I najzad, trebalo bi da se pomenu i dobro raspoređeni vozglasi, koji su bili podeljeni u tri muška glasa tenor, bariton i bas, po dva pevača u svakom glasu.
Po ko zna koji put, Hor Radio televizije Srbije pokazao je da je ansambl koji poseduje dobar potencijal za izvođenje duhovne muzike, koju nažalost, u ovako dobrim izdanjima retko slušamo. Neki sastav postaje dobar posle kontinuiranog rada na zvuku i posle čestih koncerata i lako bi mogli da se zamisle još savršeniji nastupi Hora Radio televizije Srbije od onog koji je prikazan na koncertu. I pored toga, moglo bi da se kaže da su na svom poslednjem nastupu publici pružili mnogo uživanja.
