Metamodernistički susret mita i tehnologije u operi Permafrost Olge Janković, SIlosi, 30. IX 2026.
Prostor u kome se sirova, industrijska arhitektura prirodno spaja sa hladnim tonovima savremene elektroakustike, po sebi je bio dovoljan da uspostavi specifičnu estetsku distancu i nagovesti da ono čemu ćemo prisustvovati nije tek klasična operska predstava izmeštena van pozorišne scene, već imerzivni prostorno-zvučni eksperiment. Beton kojim su obloženi zidovi i pod Silosa preuzeo je ulogu scenografije, dok je prirodna jeka specifičnog kružnog prostora postala produžetak partiture operske trilogije Permafrost Olge Janković, njenog doktorskog umetničkog projekta. Prijem kod publike, ovekovečen činjenicom da su sve besplatne ulaznice unapred bile rezervisane i da se više od dvesta interesenata prijavilo za svega pet dana, nedvosmisleno svedoči o potražnji za novim, hibridnim formama koje izlaze iz tradicionalnih okvira operske dvorane.
Geneza ove opere neraskidivo je vezana za autorkin prethodni operski umetnički projekat Čista voda, nastao kroz radionicu Playing Narratives u organizaciji domaće gejming zajednice i radionicu Past, Present, Perfect organizacije MOTO. Dok je u zvanično prvoj MetaHuman operi Čista voda prvi put ispitana primarna matrica – ulazak u metafizičku kadu radi spiranja emocija i pomaljanja digitalnog alter ega iz nastale praznine – Permafrost donosi znatno složeniju i razrađeniju dramaturšku strukturu. U ovom projektu, podržanom MetaHuman tehnologijom novosadskog 3Lateral-a u okviru Epic Games-a, sintetički lik nije tek vizuelni dodatak, već ravnopravni, dinamični učesnik u gradnji operskog narativa.
Scensko ostvarenje Permafrost Olge Janković koncipirano je kao trilogija izgrađena od tri kratke jednočinke nazvane Živa tišina, Na otvorenoj vatri i Večita. One mogu da funkcionišu autonomno, ali tek usmerene jedna ka drugoj tvore celovitu konceptualnu ravan.
U prvoj operi, Živa tišina, akteri pevaju svoje uloge na sceni, dok digitalni likovi, tačnije avatari, putuju u vremenu ne izgovarajući ništa, čime je ostvaren upečatljiv kontrast. Posebno bi trebalo istaknuti izvođački domet solista – soprana Milene Damnjanović i baritona Tamaša Kiša. Njihovo lagano kretanje duž kružne odaje Silosa, ispresecane na posebne sobe kroz koje se sukcesivno prolazi, bilo je u potpunom saglasju sa melodijskim melizmima partiture. Svesno zamrznuta melodijska lirika kao da se lagano odmotavala kroz krajnje usporene i strpljivo vođene korake i pokrete tela dvoje pevača, svedene na preciznu i kontrolisanu mimiku lica. Pored upečatljivog i dramski stabilnog baritona Tamaša Kiša, u pogledu vokalno-dramskog profila posebno se izdvojila Milena Damnjanović – umetnica izuzetne glumačke sugestivnosti, besprekorne tehnike i vokalne snage, koja savremeni muzički repertoar donosi na nivou vrhunskih svetskih standarda. Kostimi i šminka pevača u tonovima plave boje – kao direktna vizuelna metafora hladnoće, leda i zamrznutih emocija permafrosta – ostvarili su fascinantan kontrast sa sirovom, sivom teksturom betonskih zidova Silosa. Smeštanje osvetljenog orkestra u samo središte ove kružne dvorane stvorilo je zvučno i svetlosno jezgro ne samo ove jednočinke već i čitave predstave, povezujući je u jedinstven vizuelni i prostorni koncept.
Druga opera, Na otvorenoj vatri, dobija izrazit ekspresionistički naboj. Četvoro likova – Era koju je tumačila Isidora Bogdanović, Decea koju je igrala Tamara Ružić, Vek koji je pripao Marku Kostiću i Tis u tumačenju Matije Arnautovića – okupljaju se oko vatre, pričajući priče dok se nad njima nadvisuje slutnja apokaliptičnog kraja, podvučena zlokobnim refrenom „i nebo počinje da pada”. U ovoj jednočinki digitalno prisustvo dostiže novi nivo, jer MetaHuman avatari na ekranima više ne izgovaraju samo tekst, već prelaze u sferu pevanja, krika i vokalnih ekscesa, prateći rasplamsavanje kolektivne panike. Četvoro solista ostvarili su homogenu i glumački upečatljivu kamernu celinu. Kroz uverljivu interpretaciju precizno je oslikan mehanizam žrtvenog jarca, u kom suočeni sa strahom likovi optužuju i eliminšu onoga koji je započeo priču, da bi potom shvatili da se krug nasilja ne prekida uklanjanjem pojedinca, već svesnim zaustavljanjem unutrašnjeg besa. Ovakva koncepcija prirodno povezuje solističku podelu sa tematskim okvirom vatre, nasilja i apokalipse – pri čemu se dramski sukob ponovo odvija kroz lagano kružno kretanje oko orkestra, sa dinamičnim zaustavljanjima radi burnih rasprava. Nasuprot ledeno-plavoj estetici prve opere, vizuelni identitet aktera u drugoj jednočinki diskretno se pomera ka nešto toplijim tonovima, čime se i kroz kostim podvlači prelazak iz zamrznute lirike u atmosferu ognjišta, tematskog usijanja i apokaliptične strepnje.
Naposletku, u trećoj operi, Večita, dolazi do prožimanja živog pevača i digitalnog dvojnika koji pevaju zajedno, brišući granicu između realnog i virtuelnog sloja u unutrašnjoj drami na zaleđenom jezeru. Smeštena u kontekst sublimne usamljenosti, ova jednočinka zasnovana je na poigravanjima sa glasom soprana Olivere Gočanin. Obučena u belo, njeno izuzetno lagano kružno kretanje imalo je gotovo hipnotišući učinak na publiku. Gočanin poseduje izrazito nežnu boju glasa, koju sa lakoćom pretvara u naivni, dečiji ton, pevajući pojedine deonice sa dirljivom neposrednošću, nalik najnežnijoj uspavanci. I možda baš u ovako prikazanoj naivnosti nastaje i najdramatičniji rascep: dok njen živi glas i digitalni dvojnik na ekranu konačno pevaju u potpunom vokalnom jedinstvu, ispod te prividne idile sve vreme se nazire ekspresionistička svest o neminovnosti pucanja leda i neizbežnom kraju. Posebno je potresan detalj to što prethodno snimljen glas u elektronici pripada Lenki, ćerki solistkinje Olivere Gočanin, dok je završni glas MetaHuman-a bio upravo kompozitorkin, postavljen kao svojevrsni autorski pečat i simbol zvučne večnosti ugrađene u doktorski umetnički projekat Permafrost.
Režijski koncept Olge Janković u potpunosti odbacuje operske klišee, patos i prenaglašenu gestikulaciju. Pokret na sceni je sveden i suzdržan, čime se sugeriše da je ono što posmatramo uživo u scenografiji nerealno, dok svet ekrana preuzima ulogu hiperrealnosti. Muzički sloj, pod dirigentskom palicom Ane Ćosović, spaja savremeni elektroakustički slog sa gudačkim orkestrom i diskretnim, arhetipskim citatima folklornih melodija.
Ono što je najvrednije u rukopisu Olge Janković leži u hipnotičkoj snazi njene muzike i strpljenju da neguje dugačke fraze širokog daha. Autorka vešto tretira tradicionalni orkestarski ansambl, dok u okviru vokalnog parta stvara porozne granice između rečitativnog i arioznog oblikovanja melodije. Sve u ovoj muzici usmereno je ka uvlačenju slušaoca u sferu arhetipskog, kao da je celokupna dramaturgija zadata da nas prevede u stanje sna – tonući u privremenu smrt, nama je kao posmatračima dozvoljeno da zavirimo s one strane koja se u tom momentu čini kao logični produžetak onoga što u svakodnevici smatramo realnim. Pri tome, u celom tom metafizičkom sloju postoji i nešto izrazito prijemčivo i dopadljivo. To se odnosi na bogate orkestarske podloge, na neprestano i hipnotišuće ponavljanje prijemčivih motiva, kao i na suptilno podsećanje na prepoznatljive, svakodnevne melodije podvučene vešto, poput kakvog zvučnog arhiteksta. Najzad, elektronski zvuci – iako formalno postavljeni kao kontrast takozvanim prirodnim, akustičkim instrumentima – ovde ne deluju kao strani element, već kao organski i integralni deo ukupnog zvučnog tkiva.
Zbog toga se čini da je Olga Janković želela da nam poruči da, za razliku od čoveka XX veka čija je modernistička svest bila opterećena agresivnim razbijanjem forme, frojdovskim traumama i analitičkim zadiranjem u pukotine identiteta, savremeni čovek stoji pred potpuno drugačijim izazovom. Okružen tehnološkim hiper-projekcijama i virtuelnim duplikatima sopstvene stvarnosti, on više ne traži dekonstrukciju, već integraciju. Zbog toga se i čini da muzika koja je sastavni deo celokupne postavke stoji s one strane klasičnog modernističkog eksperimenta, jer uspostavlja dubinski dijalog sa nesvesnim. Drugim rečima, jungovska Senka ili digitalni dvojnici, sa kojima živi ljudski glas stupa u odnos, primorani su da prođu kroz krizu i naposletku se sjedine. Kroz pastoralne prikaze i simboliku leda, vatre i idile na zaleđenom jezeru, kompozitorka nas podseća da ispod svih tehnoloških slojeva XXI veka i dalje kuca ista, arhetipska potreba čoveka za spoznajom sopstvenog trajanja. U ovom metamodernističkom susretu starog mita i nove tehnologije leži i najveći umetnički domet ove predstave.
