Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Na tragu velikih majstora: tehnička superiornost i metafizika zvuka u interpretacijama Nikolaja Kuznjecova, 14. XII 2025.
Opšte je mesto da je ruska pijanistička škola dala mnogo velikih imena koja su ostavila neizbrisivi trag u istoriji izvođaštva. Ono što je posle koncerta pijaniste Nikolaja Kuznjecova očigledno, jeste činjenica da ova škola predstavlja nepresušan izvor tehnički superiornih pijanista koji vladaju ogromnim dijapazonom emocionalnog izraza, čime ovaj umetnik, kao jedan od najuzbudljivijih predstavnika nove generacije, potvrđuje svoje mesto u njenim okvirima. Rođen je 1994. godine i studije je završio na Moskovskom konzervatorijumu Čajkovski kod uglednih profesora Sergeja Dorenskog i Nikolaja Luganskog.
Program koncerta ukazuje na ambicioznost i zahtevan izbor u smislu mnoštva karaktera koje je trebalo prikazati. U prvom delu izveden je ciklus Godišnja doba Petra Iljiča Čajkovskog. Početak drugog dela koncerta, po sadržaju lirike nadovezao se na prethodni ciklus, pa su izvedena dva komada Franca Lista – Uteha broj 3 i nokturno Snovi o ljubavi. Sledilo je ponovno lirsko poniranje u prvi stav Sonate op. 27 br. 2 Mesečeva Ludviga van Betovena, koja, kroz igru drugog stava i frenetičnu i dramatičnu virtuoznost trećeg, ukazuje na preobražaj karaktera. Ovi karakteri se konačno pretvaraju u istinske aktante, narativno jasno oslikane aktere Svite broj 1 Per Gint Edvarda Griga.
Ciklus kratkih programskih minijatura u kojem svaki komad, odnosno mesec u godini ima svoj poseban genius loci, Godišnja doba Čajkovskog zahtevaju suptilan vid kolorističkog i emocionalnog nijansiranja. I zaista, pristup pijaniste bio je naglašeno lirski i toliko sugestivan da je, na najotvoreniji način, krajnje profilisan klavirski ton mogao da prodre do najdublje zakopanih delova unutrašnjeg bića. Kada je ovaj ciklus u pitanju, nije samo reč o tome da li smo mogli da doživimo januarski sneg, karnevalsku atmosferu februara ili julsku letnju žegu. Ono što je impresivno kod Kuznjecova jeste veština korišćenja klavirskih registara – u diskantu svetlucavi do one mere koju dopušta Stenvej u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine, dok su basovi znali da budu izuzetno duboki, čak toliko da su prevazišli dubinu poniranja u metafiziku zvuka na kakvu smo navikli.
Bitna osobina ruske pijanističke škole jeste ta da se naglasak stavlja na kvalitet tona koji je dubok i rezonantan, „pevajući“ u svojoj punoći. Istaknuta glavna melodijska linija kod ovog pijaniste upravo je nalazila svoje mesto iznad prozračnog tkiva u lirskim komadima kao što su, recimo, Jun ili Oktobar. Dodatak tome je dobro poznata emocionalna izražajnost i dramatika ruskog pijanizma, koja se kod Kuznjecova ogleda u naglašenoj emocionalnosti podstaknutoj nežnim, mekanim tonom kao osnovom koja može da dobije širok dinamički raspon. Prikaz radosti koje donose Božićni praznici, veselje i igra stava Decembar, ukazali su na odzvanjajuće zvonki, kristalni ton. U takvoj, jasno predstavljenoj akustičkoj slici, karakter fanfara, neobuzdane radosti, vesele pesme ili setni, melanholični zvuci rezigniranih melodija, sami po sebi doneli su jasno izgrađene karaktere pokretnih slika ispunjenih sadržajem. U ovakvim potezima, dinamički prelazi izvedeni su neagresivno i kontrolisano, čime je pijanista uspevao da izgradi pevne linije koje proizilaze iz pratnje, što je naročito očigledno bilo u komadima Oktobar i Novembar. U komadima sa plesnom ili ritmičkom karakterizacijom, kao što su, recimo, Februar ili April, ritmička slika dela delovala je jasno prikazana, pokretljiva i precizna. I najzad, tempo rubato Kuznjecovu jeste služio kao svojevrsni emocionalni dodatak, ali sva proširivanja fraza delovala su krajnje funkcionalno, izvedena bez trunke manirizma.
U sličnom maniru, koncert je u drugom delu nastavljen sa dva lirska komada Franca Lista – Uteha broj 3 i nokturno Snovi o ljubavi. Prvi komad, nežne i molitvene atmosfere, ukazao je na suptilnost ukrašavanja melodije čiji dodaci su delovali kao lebdeći ornamenti preneseni iz metafizičkog sveta. Kvazivalcerska pratnja kod Kuznjecova zaista je bila oslobođena svega fizičkog, što je uticalo na stvaranje prozračne, sjajne atmosfere uz vrhunski ostvarenu kontrolu tona. Slično je i sa nokturnom Snovi o ljubavi, kome je pijanista podario vokalne kvalitete i krajnje iznijansiran emocionalni tonus, izgrađen od nekoliko uzlaznih linija kroz komad sprovedenih tako da su pomenuti iskazi mogli da podstaknu duboku čežnju. Već u izvođenju ovog komada, mogla je da se nazre i izuzetna tehnika umetnika, koja je kulminirala u narednim segmentima koncerta.
Nakon lirskog bloka, usledila je monumentalna izvedba Betovenove Mesečeve sonate, koja je predstavljala vrhunac Kuznjecovljevog umetničkog izraza. Prvi stav tretiran je kao duboka, introspektivna meditacija, baš onako kako nas je umetnik već i navikao u prethodnom delu koncerta. Eterična i kristalno jasna akustička slika, ponovo je mogla da ukaže na majstorsko korišćenje klavirskih registara. Drugi stav izveden je lako i graciozno, poput prozračnog intermeca između dve emocionalne krajnosti. Moćnom pijanističkom tehnikom, Kuznjecov je izvođenjem trećeg stava zapravo oslobodio ceo dinamički raspon instrumenta – zamašna arpeđa i brzi pasaži izneti su precizno, pokretljivo i ritmički jasno. Uz to, u njima je zadržan kvalitet dubokog, rezonantnog tona inače svojstvenog ruskoj pijanističkoj školi.
Na kraju koncerta, pijanista je pokazao još jednu vrlinu svog izvođaštva, a to je veština oslikavanja orkestarskih scena prikazanih u sviti Per Gint br. 1 Edvarda Griga. Svetli diskant stava Jutro delovao je prozračno i nežno, prikazan uz krajnji stepen mirnoće. Tuga Ozine smrti dočarana je poput oktobarske melanholije Čajkovskog, što je potvrdilo dosledno ostvarenu emotivnu liniju koncerta. Iz ove numere isijavali su momenti duboko podstaknute tuge – kroz duboko istaknute rezonantne basove i lebdeće melodije, podstaknuta je duboka lična rezignacija. Preko Anitrinog plesa, izvedenog elegantno i sa jasno artikulisanim šarmom, koncert je kulminaciju dostigao kroz moćno istaknutu virtuoznost i buku klavira u stavu U dvorani kralja planina, koji je u rukama Kuznjecova imao snagu simfonijskog orkestra.
Kao i kod velikih ruskih majstora, tehnička spremnost pijaniste predstavljala je sredstvo za postizanje maksimalne emocionalne i kolorističke sugestivnosti – pa je i spremnost da se oslobodi puni potencijal instrumenta ostvaren samo onda kada je to zahtevala muzička naracija. Blistavi virtuoz, Nikolaj Kuznjecov još jednom je dokazao svoje moći izvođenjem Pjacolinog komada Libertango u sopstvenom aranžmanu. Na takav način, on je još jednom potvrdio da njegova intepretacija ukazuje na vitalnost ruske pijanističke škole koja jeste karakteristična po takozvanom pevajućem tonu i sklonosti ka dramatici, ali isto tako, unutar suptilno ostvarenog kolorizma i metafizike zvuka, svaki pijanista uspeo je da pronađe osobeni sopstveni muzički iskaz, pa je takav slučaj i sa umetnikom o kome je reč. Upravo je ovaj pijanista, po ko zna koji put dokazao da ruska pijanistička tradicija, osim snage i briljantnosti, na nepogrešiv način uspeva da prodre u najdublje slojeve unutrašnjeg bića slušaoca.
