Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Vengerov: Beskompromisno umetničko iskustvo, BEMUS, 18. X 2025.
Interpretacije Maksima Vengerova odlikuju se besprekornom tehnikom, koja je direktan proizvod ruske, odnosno, sovjetske škole i decenije rada sa pedagogom Zaharom Bronom. Savršena intonacija i virtuoznost svakako su pokazatelji njegovog ličnog talenta, ali koje takođe, pokazuju i visoke standarde ove škole. Kao i David Ojstrah, Vengerov poseduje moćan i prodoran ton i odlično se snalazi u standardnom violinskom repertoaru poput muzike Šuberta, Šostakoviča i Bramsa izvedene na koncertu. Međutim, ono što ovog umetnika čini modernim violinistom jeste eksplicitno prikazivanje neverovatne tehnike koju poseduje. Stil njegovog sviranja je direktniji i strastveniji od Ojstrahovog aristokratskog pristupa, koji je, u skladu sa vladajućom sovjetskom estetikom izbegavao ekstrovertnost, u to vreme smatranu dekadentnom.
U skladu sa navedenim, očekivanja od izvođenja Sonatine broj 3 za violinu i klavir u g molu Franca Šuberta kretala su se u pravcu isticanja vokalnih linija po uzoru na Rostropoviča, po čemu je Vengerov i inače poznat. Tako i melodije ovog dela ne samo što su posedovale pevačke dahove, već je i vibrato korišćen kao pevački i to veoma precizno. Ono što je najimpresivnije u njegovoj interpretaciji jeste pripovedanje, pa je tako intimna Šubertova lirika ukazivala na zimsko putovanje prema mističnom susretu sa verglašem u prvom stavu, na kontemplativnost Litanije za sve duše u drugom stavu, na ples radosti i strepnje u Gretheninom vretenu u trećem stavu i na potresnu virtuoznost Kralja vilenjaka u finalu. U ovoj kompoziciji, violinista je uspeo da obuzda sopstvenu prodornost kontrolišući ton, naročito u prvom stavu, dok su tehnika i vibrato najviše bili suzdržani u čistoj molitvi laganog, drugog stava. Neverovatan kontrast postignut je između ritmički oštrog skercoznog menueta i lirskog pevačkog srednjeg dela, dok je finale odsvirano neobuzdano virtuozno, ali uz prikrivenu tenziju koja bi mogla da se poveže i sa tegobom modernog čoveka. S obzirom na činjenicu da je klavir u ovom delu tretiran ravnopravno sa violinom, posebno bi trebalo trebalo da istaknemo balanse koje je Vengerov sve vreme uspevao da održi u saradnji sa Polinom Osetinskajom. U pitanju je pijanistkinja koja je u Šubertovom delu iskazala naglašenu toplinu, mekoću i pokretljivost tonskih nizova, dok je stepen stapanja dve deonice ukazivao na savršenstvo kamernog muziciranja dvoje izvanrednih muzičara.
Nakon što je u interpretaciji Šubertove muzike Vengerov istakao sposobnost kontrole i poniranja u suptilno intiman lirski svet, u Sonati za violinu i klavir u G duru Dmitrija Šostakoviča, on je oslobodio puni intenzitet tuge koja je u prethodnom slučaju prethodnoj kompoziciji ostala maskirana osećajnošću. Sonata je napisana povodom 60. Ojstrahovog rođendana 1968. godine i podsetili bismo na legendarno izvođenje ovog dela sa Svjatoslavom Rihterom ostvareno godinu dana kasnije od njenog nastanka. Ojstrahov pristup sonati fundamentalno je različit od pristupa Vengerova. Vengerov je prvi stav započeo otvorenije i emocionalno manje suzdržano, uz eksplicitan naglasak na strastvenom izrazu. Dugačak i spor uvod i neka vrsta praznine koju donosi dvanaesttonska melodija, za Ojstraha su predstavljali hladan pejzaž sastavljen od kontrolisane, asketski suzdržane emocionalnosti. Savremeni violinista ipak, u povezivanju beskrajnih melodijskih nizova za koje se čini da nikada ne mogu da stanu, sebi je dopustio neku vrstu romantičarkse zanesenosti, koja u kontekstu Šostakovičeve muzike deluje blago parodijski. I jedan i drugi pristup, odgovara duboko ekspresionističkom utemeljenju kompozitorovog stila, koji ne samo što preispituje neposredno malerovsko nasleđe, već i u svakom smislu ukazuje na to koliko beskrajan potencijal ljudske tuge može da bude. Deonica klavira je ta koja prva donosi dvanaesttonsku temu i njena uloga je da kroz repetitivnost izrazi tegobnost koju izaziva spori vremenski protok. Stvaranje tenzije u pojedinim momentima Osetinskaja je izvela maestralno, uz izuzetan sklop odzvuka i alikvota koji su uspevali da se izvuku iz tela klavira.
U tumačenju drugog stava Šostakovičeve sonate, i Ojstrah i Rihter su iskazivali nemilosrdnu mašinsku preciznost što se često povezivalo sa grotesknom prirodom sovjetske stvarnosti, a zapravo, ova dvojica umetnika, kao i sam Šostakovič, ipak su stvarali umetnost koja u sebi nosi beskraj mogućih intepretacija. Maksim Vengerov je u ovom tumačenju bio brutalan, neobuzdan, emocionalno raspojasan i neverovatno precizan. Ekstremne i nagle promene raspoloženja oslobodile su interpretaciju strogo istorijskog konteksta, pa je tako savremenost izvođenja ostvarena kroz necenzurisanu otvorenost. Ritmičku nemilosrdnost i krajnji stepen virtuoznosti, pijanistkinja Osetinskaja je ostvarila uz perkusivni tretman instrumenta. Klavirska deonica delovala je toliko precizno, da je bukvalno mogla da izdrži i podrži neobuzdanu virtuoznost violine a da se pritom ne pretvori u mutnu buku. Na takav način, mogli smo da doživimo psihološki jasno struktuisanu nervozu!
Kada bismo u pristupu trećem stavu poredili Ojstraha i Vengerova, ponovo bismo mogli da istaknemo ono isto što je rečeno i u vezi sa prvim stavom – umesto suzdržane snage Ojstrahovog pristupa, Vengerov nije obuzdavao sopstvenu prodornost. U elegičnoj Pasakalji violina, nakon picikato iznešene teme, gradi višeslojni niz varijacija koji kulminira u virtuoznoj kadenci u kojoj je briljirao. Klavirska deonica predstavljena je strukturalno jasno, a posebno bi trebalo da se istakne njihova ravnopravnost i koegzistiranje ekspresivnih potencijala u polifonim odsecima. U slučaju oba tumačenja, jedne pritajeno ekspresionističke, druge eksplicitno ekspresionističke, isplivavao je krik, sa svake tačke gledišta prožet sumnjama, melanholijom, strahovima i beskrajnom tugom.
Emocionalni krug između Šubertove maskirane osećajnosti i Šostakovičeve eksplicitne tegobe, zatvoren je na koncertu Maksima Vengerova i Poline Osetinskaje Sonatom za violinu i klavir br. 3 u de molu Johanesa Bramsa, koja poseduje nešto i od kamerne intimnosti, ali joj ne manjka ni monumenalnosti simfonijskih razmera. Sve svoje umeće, pijanistkinja je pokazala u prvom stavu, jer je klavir u ovom delu ravnopravni partner. Moćni akordi koji su isticali bogat harmonski jezik dali su interpretaciji orkestarski temelj što je solisti omogućilo da sopstveni ton razvije do operske punoće i što je najfascinantnije, bez gubljenja kamernog balansa. Vokalni ideal prikazan kod Šuberta, u punoj meri je zablistao u drugom stavu, uz znalačko korišćenje vibrata koji je doprineo širini melodijskih linija. Finalna tarantela, ukazivala je na nalet strasti i tehničku perfekciju, čime je Vengerov pokazao na koji način intenzitet ruske škole može da bude uklopljen u okvire nemačkog romantizma. Na takav način, ovaj violinista je istovremeno pokazao i da je sposoban da prevaziđe granice stilova i škola, sa Osetinskajom usmeravajući umetnički iskaz prema budućim izvođačkim obrascima, koji će služiti kao večiti ideal.
Posle zvaničnog dela programa, dvoje umetnika su čak pet puta izlazili na bis, zasnivajući ovaj deo koncerta na lakim notama, pretežno na komadima Frica Krajslera. Ovacije koje su dobili nagradili su virtuoznim šarmom, elegancijom i humorom, dajući publici priliku da se oporavi od totalnog, beskompromisnog umetničkog iskustva.
