Zvuci novog romantizma u ambijentu mašina: Otvorena 35. Tribina kompozitora, 7. X 2026.
Nesvakidašnji ambijent Muzeja nauke i tehnike pružio je upečatljiv vizuelni i idejni okvir za otvaranje 35. Međunarodne tribine kompozitora. Izloženi artefakti, mašine, instrumenti i predmeti koji su nekada predstavljali nasušnu potrebu čoveka našli su se u neposrednom dijalogu sa savremenom muzikom. Takav spoj prirodno nameće pitanje: da li je savremena umetnička muzika uopšte potrebna današnjem čoveku? S jedne strane, suočavamo se sa malim brojem posetilaca za dogać; s druge, jasno se oseća potreba samih autora da se na zdrav, staložen i iskren način približe savremenom slušaocu.
Koncert je započeo svečanim uručenjem prestižne nagrade „Stevan Stojanović Mokranjac” za 2025. godinu, koja je pripala kompozitoru Veljku Nenadiću za ostvarenje Gorgone — tri mitske nemani za veliki orkestar. U nastavku večeri, pod upravom dirigentkinje Vesne Šouc, koja je sa izuzetnim entuzijazmom predvodila besprekorno uvežbani gudački orkestar Camerata Novi Sad, težište programa postavljeno je na zvuku violončela i gudača.
Koncert je otvorila kompozicija Damjana Jovičina Kroz besove snega, inspirisana stihom iz poeme Približni čovek Tristana Care. Delo počiva na uzlaznoj figuri u dubokom registru gudačkih instrumenata, koja u osnovi priziva formu pasakalje. Iznad čvrstog basovskog temelja Jovičin razvija inventivne, gotovo razgovorne ukrase vodećih instrumenata, oslanjajući se na kvazikoncertantni barokni idiom, ali i na skale bliske popularnoj muzici. U ovakvim stilskim prepletima uobičajeno je prepoznati ironiju i distanciranost postmodernizma. Međutim, kod Jovičina, kao i kod ostalih autora zastupljenih na koncertu, takav diskurs deluje uveliko prevaziđeno. Umesto intelektualne igre i komentara koji se prema sopstvenom predmetu odnose sa otklonom, susrećemo se sa snažnim izlivom nepatvorene emocionalnosti i psihologizacijom zvučnog prostora. Jovičin tako ostvaruje zreliju stilsku sintezu, u kojoj različiti idiomi ne služe distanciranju od emocije, već njenom neposrednom izražavanju.
Dragana Jovanović već se potvrdila kao autorka izuzetnog osećaja za koncertantni žanr, o čemu posebno svedoči njen Koncert za harfu i orkestar. Njena kompozicija za violončelo i gudače naslova 63 donosi prepoznatljive elemente muzičkog pisma dobro poznatog publici, budući da je reč o autorki čija se dela često izvode. Prvi deo počiva na ritmičkim udarima koji prizivaju folklor, ali ne kroz neposredne citate, već kao udaljeni odjek u pozadini. Sličan odnos prema folklornom nasleđu prepoznaje se i u melodijskoj liniji, koju je suvereno oblikovao izuzetni violončelista Marko Miletić. U drugom delu kompozicija se okreće popularnom i univerzalno romantičnom izrazu. Jovanovićeva i inače vešto povezuje umereni modernizam sa postupcima popularne muzike u najširem smislu. Tome se pridružuje prirodan dar za oblikovanje melodije, koji je solista uspešno istakao uz svesrdnu podršku preciznog i izrazito dobro pripremljenog orkestra.
Dramatični naboj donela je kompozicija portugalskog kompozitora Džersona Batište Change of Heart, odnosno Predomišljanje. Reč je o tokatnom, intenzivnom komadu snažnog unutrašnjeg pokreta i izrazito narativne dramaturgije. Prepuštajući se njegovom toku, slušalac lako može da zamisli filmskog junaka zatečenog u vrtlogu događaja, u bekstvu od beznađa. Posebno je zanimljivo što se neposredno pred kraj karakter muzike neočekivano menja, otvarajući prostor za nagoveštaj nade i zvučnog spasenja. Kao da fizički pokret, koji je dotad nosio čitavu kompoziciju, prerasta u motiv izbavljenja.
Upravo tu se otkriva važna spona između Batište i Jovanovićeve: oba kompozitora posežu za muzičkom transcendencijom i prizivaju duh novog romantizma. Ne bežeći od emocija, oni se okreću intimnom iskustvu, nastojeći da ga oblikuju u neposredno komunikativan muzički izraz. Uostalom, takva je orijentacija obeležila gotovo čitav koncertni program. U vremenu u kojem smo zatrpani tekstovima popularne psihologije i savetima o tome „kako prepoznati narcisa u pet koraka”, nameće se pitanje šta je čoveku danas zaista potrebno. Možda upravo katarza i mogućnost da u umetnosti prepozna sopstveni unutrašnji svet. To, naravno, nisu potrebe svojstvene samo našem vremenu, već iskustva koja prate čoveka kroz različite epohe. Ipak, važno je naglasiti da su zastupljeni autori uspeli da ih izraze jezikom koji pripada savremenom trenutku.
Takav senzibilitet, zasnovan na dubokoj osećajnosti, posebno je upečatljivo oblikovan u opusu Tatjane Milošević Mijanović. Kod ove kompozitorke katarza ne nastupa tek na kraju dela: osećaj uzvišenog poleta i pročišćenja prožima čitavu kompoziciju, dajući joj izuzetno emotivan karakter. Njena In Mezzo, posvećena violončelisti Marku Miletiću, koji je ponovo ostvario sjajan nastup, koncipirana je kao svita čiji su stavovi posvećeni različitim stilskim epohama i povezani retoričkim intermecima. Slušalac tako prisustvuje dinamičnoj smeni kvazibaroknih, kvaziromantičnih, kvazineoklasičnih i kvazipostmodernističkih omaža. Delo osvaja već prvim tonovima i zadržava pažnju poput stilskog vihora koji slušaoca postepeno uvlači u svoj svet. Upravo u tom spoju prepoznaje se senzibilitet kompozitorke, kod koje se ozbiljnost i dramatičnost prirodno prepliću sa istinskim ludusom. Posredi je igra bez traga ironije, čija je svrha da podstakne čula i uspostavi neposrednu vezu sa slušaocem. U tom svetlu može se razumeti i parafraza poznate bosanove numere Maria Moita Karlosa Lire, koja istovremeno može prizvati asocijaciju na čuveni rok-refren Smoke on the Water grupe Deep Purple. Miloševićeva se pritom pokazala kao izuzetna orkestratorka i izvrsna poznavateljka mogućnosti instrumenta. Njeno delo ne osvaja samo stilskom raznovrsnošću već i pažljivim razumevanjem zvučnih i izražajnih potencijala violončela, zbog čega bi In Mezzo mogla postati značajan podsticaj izvođačima ovog instrumenta.
Kompozicija španskog kompozitora koji stvara u Holandiji Hosea Benjamina Falsa, naslovljena Dubitative ili Sumnjičavo donela je drugačiju vrstu napetosti od kompozicije portugalskog autora. Zasnovana je na principu „kreni-stani”, kroz nagomilavanje picikata i iznenadne prekide muzičkog toka. Orkestar Camerata Novi Sad pokazao je zavidnu lakoću izvođenja, bez potrebe za teškom gestikulacijom ili prenaglašenim interpretativnim sredstvima. Delo je izrazito retorično, kao da kompozitor nastoji da orkestar navede da što vernije prati tok njegovih misli. Taj tok je nepredvidiv i razgranat, neprestano menjajući smer, pa slušalac dobija priliku da muziku prati ne samo kao formalno oblikovan zvučni događaj već i kao izraz osobene psihološke dinamike.
Za kraj večeri nastupio je još jedan izuzetan violončelista, Filip Tomić, izvevši Koncert za violončelo i orkestar letonskog autora Lea Lobreva, napisan u stilskom maniru savremenih baltičkih kompozitora. Slojevita pedalna zvučanja stvarala su svojevrsnu kosmičku dimenziju, podstičući slušaoca na duboko uranjanje u sopstveni unutrašnji prostor. Melodijsku liniju, kojom je suvereno vladao, Tomić je pažljivo vodio ka milozvučju, uz svetao ton orkestra i jasan, izbrušen i pokretljiv zvuk violončela. Kompozitor je pritom izrazito uspešno suprotstavio svetle i dramatične karaktere, dovodeći njihove međusobne odnose do granica izražajnosti.
Bio je to koncert koji je pokazao jasnu i pohvalnu težnju savremenih kompozitora da uspostave komunikaciju sa publikom, ne odričući se pritom složenosti sopstvenog izraza. Selektorka programa, Tatjana Milošević Mijanović, dramaturški je vešto oblikovala celinu, uravnoteživši domaće i inostrane autore i povezujući dela različitih senzibiliteta u koherentan program. Najveća vrednost tog izbora leži u činjenici da se raznovrsnost stilskih postupaka nije pretvorila u rasutost, već je omogućila da se kroz čitavo veče provlači zajednička nit emocionalne neposrednosti. Ako je mali broj posetilaca na početku večeri otvorio pitanje potrebe za savremenom umetničkom muzikom, njen završetak ponudio je jedan mogući odgovor: potreba za muzikom ne iscrpljuje se u razumevanju novih postupaka, već i u mogućnosti da kroz njih prepoznamo nešto duboko ljudsko. A želja da se izvedena dela ponovo čuju možda je najjednostavniji i najubedljiviji pokazatelj da je ta komunikacija uspela.
