Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Antologija srpske trube − kompakt disk Mladena Đorđevića
Kompakt disk najboljeg srpskog trubača Mladena Đorđevića Antologija srpske trube predstavlja dobar presek stvaralaštva domaćih autora koji su neki od svojih opusa posvetili ovom instrumentu. Većina dela zastupljenih na izdanju zaista bi mogla da budu deo antologije posvećene ovom instrumentu, a neka od njih mogla bi da uđu i u zbirke najboljih svetskih ostvarenja namenjenih trubi. O tome će da posvedoči vreme i pregledi, jer izdavač PGP RTS na platformi Spotify i preko Youtube-a nudi i preslušavanje, što predstavlja najbolji put prema publici iz celog sveta zainteresovanoj za umetničko stvaralaštvo namenjeno trubi.
Kompozicija koja otvara izdanje, Capriccio (mali komad za trubu solo) Dušana Radića kao značajan primer mogla bi da uđe u alternativnu istoriju muzike baziranu isključivo na tome kako se od srednjeg veka do danas tretirala topika fanfara. Ono što krasi Radićev fanfarni zvuk jeste nostalgija neprimerena atmosferi svečanosti koja bi bila očekivana. Melodijski sliveni nokturno često prekidan odsečno signalnim zvucima, najava su svega onoga što biste mogli da doživite slušajući kompakt disk Mladena Đorđevića ‒ istančanog smisla za gradnju melodije i maestralne tehnike usklađene u okvire zakonitosti značenjskih konstelacija svake od odsviranih kompozicija ponaosob.
Za razliku od antičkih obrisa Radićevog kapriča, Capriccio Trumpissimo za solo trubu Ante Grgina istina koketira sa nostalgijom, ali je odsviran razuzdanije i uz fino naglašene džez aluzije, što u dramaturškom smislu ovu kompoziciju čini antipodom prvom odsviranom delu. I zaista, bilo bi logično da se se Grginovim ostvarenjem zatvori kompakt disk i da predstavlja završni Đorđevićev potpis čiji nadimak je Trumpi, kako to naglašava i naslov komada.
Kompozicija koja sledi jedina je na izdanju izvedena sa orkestrom ‒ reč je o Koncertu za orkestar i trubu Dejana Despića koji je zauzeo poziciju finalnog dela na kompakt disku. Reč je o ostvarenju koje bi posle Đorđevićeve interpetacije sa Simfonijskim orkestrom RTS i Bojanom Suđićem trebalo da bude primećeno i da uđe u red najznačajnijih svetskih koncertantnih ostvarenja namenjenih ovom instrumentu, jer to zaslužuje. Prvi i treći stav od muzičara zahtevaju izuzetne tehničke sposobnosti i naglašavaju sve ono po čemu je truba prepoznatljiva: fanfarni zvuk, pokretljive pasaže koji se u Despićevom koncertu čine neuhvatljivim i izvan svake banalnosti. Specifičan Despićev neoklasicizam koji muziku prethodnih vekova prikazuje kao zamrznute arhetipove i Đorđevićeva čistota iskazana u svakom smislu ‒ kroz ton, kroz pasaže, kroz sordinom prigušenu liriku drugog stava, kroz suvereno provlačenje trube iznad ili unutar orkestarskog tkiva ‒ zaista bismo mogli da kažemo da je na kompakt disku ostala zabeleška majstorski interpretirane vrsne Despićeve kompozicije.
Još jedno delo ovog autora na izdanju Antologija srpske trube moglo bi da se svrsta u red vrhunskih ostvarenja, a reč je o Sonatini za trubu i klavir koju je uz Đorđevića izveo pijanista Uki Ovaskainen, kao i sve ostale kompozicije o kojima će nadalje biti reči. Neka vrsta impresionističke razlivenosti, ostvarena je kroz kombinovanje vojničkog fanfarnog zvuka i lirske melodije na tragu srpskog folklora, što kao ukupan iskaz ukazuje na žal za dobrim starim vremenima.
Značajno ostvarenje koje je Mladen Đorđević odlučio da predstavi publici jeste i Sonata za trubu i klavir Ivana Jevtića. Virtuozan i nesputano razigrani prvi stav, smenjuje nešto duži drugi stav u kome repetitivna deonica klavira i skokovi u deonici trube slušaoca mogu da dovedu do eksatičnog stanja. Posle Despićevog koncerta, Jevtićeva sonata bila je prilika za Đorđevića da sopstvene sviračke sposobnosti prikaže u punom sjaju.
Priča za trubu i klavir Zlatana Vaude, Brame ili Žudnje 1 i 2 Mihovila Logara, tri su minijature koje su sa razlogom izvedene jedna za drugom. Sve tri vezuje retoričnost, pa se tako Vaudina „priča“ kreće kroz lirsku melanholiju praćenu koralnom akordskom pratnjom klavira i uz vrsno ispletenu melodiju izvedenu u jednom dahu. Pentatonska Logarova melanholična drevna priča Brama 1 i humoristično džezirana Brama 2 koju Đorđević dovodi do groteske, kratke su minijature u kojima je umetnik pokazao da instrumentom vlada na takav način da je kadar da iznese sve ono po čemu je truba karakteristična, bilo da je reč o spektru značenja ili izvođačkoj tehnici koja je kod ovog umetnika perfektna.
Na tragu neoklasicizma, istina nešto zasićenijeg hromatikom što ukazuje i na kompozitorovo koketiranje sa poznim romantizmom, jeste Sonatina za trubu i klavir Svetislava Božića posvećenoj Mladenu Đorđeviću. Izuzetno zahtevne deonice oba instrumenta i preterana retoričnost prvog i trećeg stava, mogle bi da budu smetnja za izgradnju logičnih celina, što se naravno, nije desilo. Sva tri stava zapravo, u najvećoj mogućoj meri izvedeni su kao ujednačene formalne celine, što bi trebalo da je najveći izazov za izvođače.
I najzad, dve kompozicije posvećene Mladenu Đorđeviću, Esperanza nueva i Serbiana za trubu i klavir Dragane Jovanović, komadi su koji su više usmereni ka popularnoj muzici, pa tako prvi od njih donosi instrumentalnu pratnju na tragu glasovskog minimalizma, dok drugi predstavlja tehnički zahtevnu parafrazu srpskog kola.
Kompakt disk Antologija srpske trube Mladena Đorđevića bila je prilika za ovog umetnika da se iskaže kao izraziti virtuoz, ali i da slušaocima predstavi senzibilitet otvoren za razumevanje emotivno naglašenih i unutar sebe stilski usaglašenih iskaza. Osećajna lirika sa izvrsno ukomponovanim melodijama, blistava virtuoznost, snažno motivisani pozivi koje truba kao signalni instrument donosi, sve to može da se doživi na najnovijem kompakt disku Mladena Đorđevića i vrsnog pijaniste Ukija Ovaskainena koji se pojavljuje u većini numera na ovom izdanju. Reč je o albumu od izuzetnog značaja, jer predstavlja i promociju kompozicija srpskih autora namenjenih trubi.