Od akademizma do neoklasicističke ironije: Srpsko simfonijsko nasleđe u izvođenju Beogradske filharmonije, 15. IX 2026.
Program vanrednog koncerta Beogradske filharmonije održanog povodom praznika Dan zastave, bio je utemeljen u srpskom muzičkom nasleđu sa kompozicijima Stevana Hristića, Petra Krstića, Milana Ristića, Svetislava Božića i Ivana Jevtića. Zadati okvir, proširen je širim, slovensko / ruskim kontekstom, pa je tako izvedena i Fantazija na srpske teme Nikolaja Rimskog Korsakova. Orkestrom Beogradske filharmonije dirigovao je Ilja Frolov, student Fakulteta muzičke umetnosti u klasi redovnog profesora Bojana Suđića.
Kada se piše kritika ili esej o programu koji je izrazito obojen nacionalnom, poznoromantičarskom i neoklasističkom estetikom, možda bi najveći zadatak objektivnog pristupa bio da se izbegnu dve česte zamke: patetični panegerici u koje se lako upadne zbog rodoljubivog ili istorijskog naboja repertoara i unapred zadati pesimizam prema domaćem stvaralaštvu koji je čest u avangardnim ili postavangardnim krugovima. Ukoliko bi objektivnost bila glavni kriterijum, onda bi kao nepobitna činjenica moralo da se istakne da je program koncerta balansirao, od svečanog otvaranja, preko pastoralno razlivenih scena, sve do ekspresivnih lirskih epizoda i ritmičko-igračkih komada, što je publici moglo da pruži jasnu dinamiku slušanja.
Koncert je otvoren kompozicijom Svečana uvertira Ivana Jevtića. Njegov rukopis odlikuje zanatski dobro uobličena orkestracija i briljantnost zvuka limenih duvačkih instrumenata. Uvertira obiluje svetlim koloritom i zaista prenosi nešto od šostakovičevskog senzibiliteta. Jevtićev stil ne odstupa od akademizma na tragu umerenog modernizma i poznoromantičarske orkestracione pompeznosti, što je prostor kojim se ovaj autor vešto kreće. Sasvim je verovatno da je i sam kompozitor zadovoljan interpretacijom Beogradske filharmonije, koja je, predvođena dirigentom Iljom Frolovim, dostigla izuzetnu preciznost u artikulaciji i dinamici, bez “zagušenja” u gustoj orkestarskoj fakturi.
Kompoziciona strategija Svetislava Božića u kompoziciji Sunčana reka primarno je zasnovana na statičnoj zvučnoj podlozi. U tom smislu, muzički protok nije ostvaren kroz tradicionalni motivski razvoj ili harmonska usmerenja, već kroz sukcesivno nizanje modalnih ploha. Za slušaoca koji očekuje dinamički luk ili unutrašnju tenziju, ovakva vrsta poimanja muzičkog vremena mogla bi da deluje nelogično. Insistiranje na ponavljajućim pokretima koji bi trebalo da predstavljaju aluziju na prostor vizantijskog duhovnog senzibiliteta, slušaoca osvaja sa površine dekorativnog arhaizovanja, pa je u tom smislu dirigent Frolov sve vreme održavao ravnu dinamičku liniju, kroz koju su varirane epizode uspevale da dobiju logičnu dramaturšku nit. I u ovoj kompoziciji, kao i na celom koncertu uostalom, jasno su bile razdvojene orkestarske linije, što je pokazatelj zvučnog kvaliteta koji je orkestar Beogradske filharmonije stekao tokom prethodnih godina, koje bi mogle da se označe i kao godine uspona.
Muzika Stevana Hristića nešto je što prija svakom repertoaru, jer je reč o majstoru orkestracije koji nekako uvek uspeva da ostvari balans između duvačkog i gudačkog korpusa, koji je, između ostalog, i dirigent Frolov uspevao da drži pod kontrolom. Srpski folklorni melos u ovoj simfonijskoj poemi Na selu uklopljen je toliko vešto da bi repertoari svetskih filharmonijskih kuća mogli da postave ovo delo rame uz rame sa sličnim kompozicijama Dvoržaka, Griga ili Sibelijusa. Ono što je specifično nacionalno u ovom delu odnosi se na rubata koja, naravno, nisu novost u simfonijskoj muzici, ali poseduju određene karakteristike srpskog melosa, što je u ponuđenom izvođenju jasno bilo izdvojeno. Trebalo bi napomenuti i da smo na samom kraju koncerta slušali numeru Grlica iz Hristićevog baleta Ohridska legenda koja je pod palicom Frolova izvedena dostojanstveno i bez banalnih, panegeričnih efekata.
Kompozicija Fantazija na srpske teme zanimljiv je istorijski dokument jer govori o tome kako je jedan ruski romantičar zamišljao srpski folklor. Delo je stilski blisko varijacijama Balakirjeva ili Glinke, dok je sa formalne strane struktura komada opterećena tipičnim rešenjima muzike 19. veka. Drugim rečima, u pitanju su varijacioni nizovi povezani virtuoznim orkestarskim prelazima, ali je i pored toga dirigent uspeo da održi celovitost forme, bez rasparčavanja kompozicije na pojedinačne epizode.
Skerco Petra Krstića iako ukazuje na početke profesionalnog bavljenja muzikom u Srbiji, ipak pleni solidnim znanjem koje je kompozitor stekao studirajući u Beču kod Roberta Fuksa. Izvođenje je odlikovala ritmička preciznost i sasvim lagani pokreti gudačkog orkestra, što je celokupnoj interpretaciji dalo izvesnu dozu lepršavosti.
Najmoderniji zahvat u kreiranju repertoara koncerta predstavljalo je izvođenje izvanredno orkestriranog i neverovatno svežeg ostvarenja Milana Ristića iz 1956. godine. U pitanju je Suita giocosa, izvedena uz izražene dinamičke kontraste i izuzetnu ritmičku preciznost. Kratki, aforistični stavovi obiluju izvesnom dozom zdravog humora kroz koji je kompozitor veoma dobro prikazivao mogućnosti pojedinih duvačkih instrumenata, ali i samih orkestarskih deonica – i sve to uz dobro odmerena trajanja, sa nedvosmisleno izraženom narativnošću i zanatski perfektno. U programskom smislu, Ristićeva kompozicija na repertoar je postavljena tako da je predstavljala snažan ironijski odgovor na sve ono što smo mogli da čujemo u toku koncerta, jer je unela neoklasicističku lucidnost uklopljenu u stroge formalne okvire.
Koncertni program Beogradske filharmonije pod upravom dirigenta Frolova pokazao se kao pažljivo izbalansiran i slojevit presek domaće simfonijske baštine. Zahvaljujući preciznom vođenju, stabilnoj dramatici i dobro ostvarenoj diferencijaciji orkestarskih slojeva, izvođači su potvrdili visok nivo interpretacije i zvučnu zrelost koju orkestar Beogradske filharmonije demonstrira godinama unazad.
