Muzički limbo

Muzička kritika i napisi o muzici

Prikaz monografije Enriko Josif viđenja i snoviđenja

Svaka nova knjiga posvećena srpskoj muzici nesvakidašnji je događaj. Monografija Enriko Josif viđenja i snoviđenja Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića posvećena jednom od velikana srpske muzičke scene, ličnosti zanimljive biografije, izuzetnog stvaralačkog opusa i specifičnih pogleda na svet, na žalost, prvo je ostvarenje te vrste. U prvom delu knjige, možemo da saznamo da je rođen 1. maja 1924. godine kao Hajim Josif, a pošto je otac Moša voleo da sluša Karuza, od milošte je malog Hajima zvao Enriko. Šezdesetih godina XX veka Enriko će postati i njegovo službeno ime, a kako autori monografije navode, rat je preživeo u Italiji i Švajcarskoj. Jedan podatak je posebno zanimljiv, a to je da je sa grupom jevrejskih građana posle Drugog svetskog rata Josif otišao u Izrael. Poseban kuriozitet predstavlja pismo kompozitora upućeno Josipu Brozu u kome uz mnoštvo neskrivenih emocija traži da mu se dozvoli povratak u zemlju kojoj „mislim dati na muzičkom polju stvaralaštva dostojan plod istine umetnički lepog koji će biti veran i snažan otkucaj našeg doba i svetao doprinos pojedinca zajednici kojoj pripadam i koju stavljam iznad svega“. Preminuo je 13. marta 2003. godine samo dan nakon ubistva premijera Zorana Đinđića čija smrt mu je posebno teško pala, što takođe možemo da saznamo iz monografije.

Mnoštvo objavljenih dokumenata poput ovog, vredno su svedočanstvo vremena u kome se dosta raspravljalo o različitim umetničkim strujanjima. Posle dominacije socijalističkog realizma, koncert u Kolarčevoj zadužbini iz 17. marta 1954. godine na kome je izvedena muzika Dušana Radića i Enrika Josifa, uspeo je da uzbudi duhove. Uz drvorez Marija Maskarelija i stihove Vaska Pope, izvedene su Sonata Brevis, Skica i ritmovi obe za klavir, kao i Isečak za sopran, recitatora i klavir četvororučno. Radić je bio predstavljen melodramom Spisak za glas i klavir i klavirskim kompozicijama Sonata Lesta, Predeli i Sonatina in d. U monografiji može da se pročita muzička kritika objavljena u listu „Politika“ iz pera Branka Dragutinovića, u kome se ovoj dvojici autora priznaje umeće, ali ipak, možda bi sama suština intonacije njegovog napisa mogla da se svede na pitanje postavljeno u tekstu: „Stvara li se u Muzičkoj akademiji grupa ekstremnih modernih kompozitora?“. Sledio je i odgovor Josifovog i Radićevog profesora kompozicije Milenka Živkovića koji je etički ispravno i elokventno, odbranio svoja dva studenta.

Još jedna polemika objavljena u monografiji ne samo što je interesantna, već govori o atmosferi pluralizma na tadašnjoj muzičkoj sceni u okviru koje su postojala različita strujanja. Reč je o reagovanju muzičkog kritičara Ana Kotevske na premijeri herojske kantate Slobodišta izvedenoj na zatvaranju 13. Bemusa 19. oktobra 1982. godine. Kompozitora su naročito povredile reči da je kantata zvučala „neiskreno, iznutra nemotivisano“, pa je u jednom intervjuu iz 2005. godine čak izjavio da su mu takve reči delovale poput smrtne kazne. Zbog svega navedenog, Josif se uz mnoštvo optužbi namenjenih kritičarki i pojedinim muzičkim institucijama isključio iz “Udruženja kompozitora Srbije”. Sa današnje tačke gledišta ovakva reakcija čini se preteranom, pogotovo ako imamo u vidu da svako ima pravo na slobodno izražavanje i kritiku. S druge strane, ova prepiska zapravo govori o tome da je javnost tog vremena sa budnošću pratila šta se dešava na umetničkoj sceni, pa bi tako danas, nezamisliva bila situacija u kojoj bi umetnik žučno branio svoje delo od kritike koja mu je sa pravom upućena.

Poseban deo monografije posvećen je pojedinačnim kompozicijama Enrika Josifa i njegov opus je podeljen u tri faze. Već u prvoj fazi koja započinje 1947. godinom i završava se polovinom pedesetih godina, mogu da se izdvoje dela visoke umetničke vrednosti: osim već pomenutih kompozicija izvedenih na koncertu 1954. godine, tu su Četiri skice za klavir, Simfonija u pet stavova i Sinfonietta. Kako autori monografije navode, u ovoj fazi se javljaju „sve odlike ličnog izraza uz naglašenu primenu elemenata narodne muzičke tradicije pod uticajem Bele Bartoka i profesora Milenka Živkovića sa izrazitim težištem na složenoj ritmici“.

Osebujna priroda kompozitora do izražaja je naročito došla u drugoj kompozitorskoj fazi u kojoj ovaj autor često poseže za baroknim idiomom. Od sredine pedesetih do početka sedamdesetih godina XX veka, nastala su dela kao što su Sonata antika za simfonijski orkestar i obligatni klavir, Scenska vizija Hamlet i izuzetno značajna dela Koncert za klavir i orkestar i Tri psalma za klavir a tu je i dosta filmske muzike poput one za film Desant na Drvar.

U trećoj stvaralačkoj fazi, Josif se okrenuo stvaranju „specifičnih muzičkih boja“, „ostvareno kroz jedinstvo melodije i harmonije“. U ovoj fazi nastala je nova verzija kompozicija Smrt Stefana Dečansko i mnoštvo dela pisanih za flautu integralno izvedenih na autorskoj večeri održanoj 18. marta 1988. godine. Posebnu draž monografije čine novinski tekstovi ondašnjih muzičkih kritičara, pa se na takav način čitaoci na živi način suočavaju sa Josifovom umetnošću i aurom koju je izvođenje njegovih kompozicija sa sobom nosilo.

Drugi deo knjige posvećen je novinskim intervjuima iz pera eminentnih autora kao što su Maks Erenrajh, Vladislav Dimitrijević, Jasmina Zec, a o Josifu su svoje osvrte dali i rabin Isak Asiel, njegovi studenti kompozicije Ivana Stefanović i Stojan Stojkov, flautista Ljubiša Jovanović, a tu su i Borislav Čičovački, Božidar Mandić, Vladeta Jerotić, Olivera Đurđević, Sava Babić, Dejan Despić, Bratislav Đurić, Gordana Đurđević, Miroslav Štatkić, Roksanda Pejović i Vladimir Ajdačić. I najzad, u poglavlju knjige nazvanom Tekstovi i kazivanja Enrika Josifa, moguće je čitati njegove muzičke kritike koje odišu dobronamernošću i ushićenošću muzikom, pristupne besede i prigodne govore, kao i tekstove koji govore o specifičnoj vrsti misticizma koji je zastupao kroz svojevrsu sintezu judaizma i pravoslavlja. Najzad, tu su i članci u kojima je izražavao sopstvena geopolitička gledišta a koji su u vezi sa ratnim zbivanjima u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih godina. Teološki dobro potkovan, Josif je često u svojim iskazima koristio starozavetne metafore a njegova razmišljanja u poznim godinama, bila su obojena romantičnim nacionalnim zanosom. Na kraju monografije, dat je spisak institucija, dokumenata, rukopisa i štampe iz kojih su dati izvodi, bibliografski spisak, spisak biografija Enrika Josifa iz enciklopedija i leksikona, spisak štampanih muzikalija, intevjua, radio i televizijskih emisija, Josifovih tekstova o muzici, ostalih tekstova i raznih članaka.

Monografija Enriko Josif viđenja i snoviđenja Mirjane Belić Koročkin Davidović i Radivoja Davidovića izuzetno je značajna, jer na jednom mestu možemo da dođemo da podataka i relevantnih izvora koji su u vezi sa njegovim stvaralaštvom. Ovakvih monografija posvećenih srpskim kompozitorima veoma je malo, a ne treba ni pominjati da je poetika ovog autora toliko intrigantna, da zaista zaslužuje još nebrojeno mnogo članaka i knjiga. Pristup dvoje autora nije muzikološki već dokumentarni a knjiga će predstavljati nezaobilaznu referencu za sva buduća istraživanja stvaralaštva jednog od najznačajnijih srpskih kompozitora koji zaslužuje mnogo veću pažnju nego što je to do sada bio slučaj.