Milica Mihaljčić: Priroda, ljubav i svetlost – kritika koncerta trija YUI
Koncert japanskog trija YUI, održan 7. novembra u holu Istorijskog muzeja Srbije u okviru ciklusa „Muzikom kroz muzej“, predstavljao je jedinstveno umetničko veče u kome su se preplitale dve muzičke tradicije i dve poetike – srpska i japanska. Trio čine Takako Hiraoka – sopran, Jelena Končar – mecosopran i Jošiko Kadota – klavir, a ideja ansambla, čije ime potiče od reči yui iz japanske regije Tohoku i koja označava duboku povezanost i međusobno poverenje, bila je vidljiva ne samo u izboru muzike, već i u načinu na koji je program dramaturški oblikovan. Koncert je bio osmišljen kao troslojna celina – Priroda i molitva, Ljubav i odvajanje i Svetlost ka budućnosti – a svaki deo bio je uokviren pažljivo odabranom poezijom, tako da uvodi publiku u emocionalni i tematski kontekst predstojećih kompozicija. Ovaj spoj muzike i govorne umetnosti dao je večeri psoeban, meditativni kvalitet.
Veče je otvoreno poezijom Manjošu Jamanoje no Okure, čime je još pre prvih tonova uspostavljena povezanost sa prirodom. Nakon uvodne japanske „Pesme za brojanje“, spore i molski intonirane, u srpsko–japanskom medliju „Mesec/Tanabata“ posebno se istakla sposobnost soprana Takako Hiraoke da peva i na srpskom jeziku, izuzetno razgovetno i prirodno. U nastavku smo, pre treće kompozicije, čuli „Šumsku zvezdu“ Desanke Maksimović, čime je na suptilan način pripremljena emocionalna osnova za srpska dela. Bajićeva „Uspavanka“ i „San“ bile su izvedene nežnim tonom i lirikom tipičnom za njegov vokalni opus, dok je Milojevićeva „Molitva majke Jugovića zvezdi večernjoj“ uvela tamniji, emotivniji ton, oslanjajući se na molske harmonske tokove i akrodsku klavirsku pratnju.
Ulazak u drugi deo koncerta obeležila je pesma „Gomila peska“ Takubokua Išikave, čime je najavljena japanska vokalno–instrumentalna muzika koja je sledila. Nakadina „Majka“, kratka i zasnovana na imitaciji govorne intonacije deteta koje doziva majku (ali ne u nevolji, već u nežnom prizivanju), donela je jednostavnu, ali jasnu emotivnost. Sledeća, „Prva ljubav“, bila je po karakteru ozbiljnija, sa himničnim karakterom klavirskog toka i skromnim melodijskim rasponom. Nakon toga, Jošiko Kadota je briljirala u solo komadu „Karatači no Hana“ Kosakua Jamade, tehnički najzahtevnijem delu ovog segmenta, koji je izvela sa izuzetnom preciznošću i kristalno čistim tonom. Pre prelaska na srpski repertoar, čuli smo „Pesmu ženi“ Jovana Dučića, nakon čega su usledile „Živkova Taša“ i emotivno snažno interpretirana „Tamo daleko“, u kojoj se Jelena Končar istakla toplim, punim glasom i vrlo stabilnom intonacijom.
Treći deo koncerta otvorila je poezija „Dve milijarde svetlosnih godina usamljenosti“, koja je uvodila u tematsku ideju traganja za svetlošću i smirenjem. Kompozicija „Usamljeni hrast“, nežna i utemeljena u duru, izdvojila se kao jedna od najlepših numera cele večeri zahvaljujući izražajnoj, široko disanoj melodiji i jednostavnosti koja je ostavila snažan utisak. U Takemicuovoj „Pesmi kruga i trougla“, Takako Hiraoka uključila je i scenski element – oblikovanje kruga i trougla rukama, dok su džez momenti dali pesmi razigran karakter. Klavirska minijatura „Krila“, takođe Takemicuova, donela je smiren džez idiom i omogućila Kadoti da još jednom pokaže izuzetnu tehniku i zvučnu širinu. Pre prelaska na srpski repertoar trećeg dela, čuli smo Antićeve „Mostove“, nakon čega je Milojevićeva kompozicija „Japan“ delovala kao simboličko spajanje dveju kultura, jer srpski kompozitor imitira japanski stil, ali zadržava melodijsku logiku zapadnoevropske muzike. Završni medli „Sakura“, otpevan na japanskom i srpskom, doneo je svečan i simbolički efektan kraj koncerta.
Posebno su bile primetne razlike u vokalnim pristupima: Takako Hiraoka pevala je sa vrlo izraženim vibratom, tišim i mekšim tonom, a celokupan repertoar izvela je napamet, što je povećalo scensku uverljivost. Jelena Končar, nasuprot tome, pevala je glasnije, sa stabilnim tonom i diskretnim vibratom, izrazito jasno i precizno. U celosti, pevale su naizmenično, pri čemu je Hiraoka izvodila japanske, a Končarova srpske pesme — sa jedinim izuzetkom u „Mesec/Tanabata“, gde je japanska solo pevačica pevala i na srpskom jeziku, i to iznenađujuće razgovetno.
Publike nije bilo mnogo, ali je reakcija bila srdačna, sa dugim aplauzom. Budući da je broj kompozicija bio veoma veliki, fokus publike se teško mogao zadržati na jednoj tački programa, ali je upravo širina izbora doprinela celokupnom kvalitetu večeri. Celokupni utisak je vrlo pozitivan, naročito zato što je koncert omogućio upoznavanje sa japanskom umetničkom muzikom, koja je na našim prostorima retko prisutna. Spoj dve tradicije, kako muzičke, tako i poetske, bio je oblikovan s pažnjom i idejom, i upravo zbog takvih iskustava trebalo bi podsticati više ovakvih projekata, jer doprinose razumevanju dalekoistočne kulture i obogaćuju domaću kulturnu scenu.
