Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Критика концерта Николаја Луганског и Павела Гомзијакова, 10. март 2021.
Гостовање руских уметника, виолончелисте Павела Гомзијакова и пијанисте Николаја Луганског у великој сали Коларчеве задужбине представљао је догађај од изузетног значаја. Реч је о уметницима који су врхунски мајстори својих инструмената и који су светске звезде, што поготово може да се каже за Луганског. Публици су се приказали репертоаром који у сваком смислу спада у сам врх литературе посвећене виолончелу и клавиру, а у питању су сонате Клода Дебисија, Дмитрија Шостаковича и Сергеја Рахмањинова.
Све три композиције изведене су без много прекида између ставова. Овим поступком, постигнуто је оно што је можда и најтеже остварити у интерпретацији вишеставачних дела а то је повезаност, зарад које наравно, није довољно само направити мале паузе између ставова. Тако је у интерпретацији ово двоје уметника постојала унутрашња обједињујућа линија драматуршког тока оствареног на такав начин да је излагање музичке нарације заиста указивало на сасвим логично изграђену причу. То приповедање наравно нема ништа заједничко са говором, већ је заиста припадало апстрактном свету чија је граматика руковођена унутрашњим музичким законитостима, тешко објашњивим речима.
Упечатљиво изведена тема у клавиру и надовезивање мелодије виолончела на самом почетку сонате Дебисија, заиста је деловало као основ за пролонгацију, почетни импулс из којег се поступно развила драматургија целог дела. Динамичке амплитуде остварене у извођењу биле су велике, али ипак, извођачи су у целини задржали класичне контуре сонате. То је постигнуто на такав начин што су постојали унапред одређени динамички параметри преко којих се није прелазило, а који су били сасвим довољни да се истакну потенцијали овог дела. Колористичко слагање два инструмента постигнуто је уз ритмички прецизно изведена звучна стапања, као што су рецимо садржајно богатa акордска звучања у деоници клавира са пасажним покретима у деоници виолончела. Посебно бисмо истакли разуђени пицикато средњи став са упечатљиво оствареним дијалогизирањима и структурном фрагментарношћу која је у интерпретацији Гомзијакова и Луганског деловала модерно.
Соната Шостаковича је дело епских размера, са нарочито упечатљивим мелодијским кретањима која су код вилончелисте Гомзијакова била још јачег интензитета тона него што је то био случај у сонати Дебисија. Исти случај је и са сонатом Рахмањинова, па се чинило да су све експресивне детерминанте ових дела произашле из самих мелодијских кретања. Сви карактери заправо били су толико продубљени, да бисмо могли да кажемо да су лирика, медитативност, неспутана игра код Шостаковича или чисто романтичарски аспекти стила у исто тако епској сонати Рахмањинова доведени до нивоа архетипа, што је слушаоцу омогућавало да се слободно препусти невероватно богатом музичком садржају наведених дела. Вилончелиста Гомзијаков поседује нивелисан тон, богат и интензиван у свим видовима исказивања. Лугански је пијаниста који на изузетно добар начин врши различите видове интерпретације колорита, па је готово невероватна лакоћа са којом изводи оштре, понекад и намерно карикатурално истакнуте високе тонове, док рецимо, басови могу да брује кроз аликвоте и да позивају на озбиљност и медитацију. Са становишта технике, довољно би било чути неке од брзих ставова соната Шостаковича и Рахмањинова и бити сведок изузетне ритмичке прецизности, лакоће покрета и виртуозитета ове двојице уметника.
Овако садржајан програм био је сасвим довољан да пажљивог слушаоца задовољи на такав начин, да и после концерта памти и поново ревидира детаље интерпретације. И поред тога, Павел Гомзијаков и Николај Лугански, одушевљеној су публици на бис извели кратки комад Габријела Фореа После сна.
