Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
54. BEMUS – Koncert Ive Pogorelića 7. XI 2022.
Romantizam kao veliki narativ jednu od najpotpunijih revizija dobio je u interpretaciji Ive Pogorelića. I već kod ove prve rečenice morali bismo da zastanemo jer bi moglo da se postavi pitanje da li revizijom možemo nazvati dekonstrukciju, mada pisac ovih redova smatra da je ovaj umetnik, pored revizije ili dekonstrukcije, romantizam najpre „oslobodio“. Pod ovim bi se konkretno podrazumevalo oslobađanje romantičarskih iskaza od naslaga pijanističkih kanona XX veka, od tragova afektivnog, podvučenog, naglašenog, od svega za šta sam Pogorelić smatra da je nepotrebni dodatak. U svoj toj slivenosti fraza Šopenove muzike ipak je bilo šavova, ali ne i naglih prekida, pa su se tako značenjske celine pretapale jedna u drugu. Zbog toga se stekao utisak da više od dekonstrukcije i svođenja Šopenovog značenjskog svemira na puke označitelje, romantizam ovog kompozitora Pogorelić vraća tamo gde je oduvek pripadao – zaboravljenom svetu romantične umetnosti kakvom je zamišlja sam umetnik.
Ovaj pijanista formu tretira na takav način da je doživljena kao niz variranih iskaza u okviru kojih je dozvoljena sloboda tumačenja u tom smislu što je svaka sledeća fraza iako slična, ipak u nekom segmentu drugačija od prethodne. Takvo nizanje daje kolažni skup svojevrsnih zakrpica koje unutar sebe nisu lišene značenja. Ukoliko bismo interpretaciju Šopenove muzike kod Pogorelića tumačili u ključu svih zamislivih pijanističkih kanona bili bismo deplasirani, jer konstatacija nedostatka rubata na mestu na kome se očekuje, ne bi nas dovela do suštine umetnosti njegove interpretacije.
Naizgled apsolutna sloboda izvođenja kod ovog umetnika ipak je omeđena nekim pravilima. Kada je lirika u pitanju, Pogorelić kao da slušaocima želi da kaže da nije samo melodija ta koja naspram pratnje neprikosnoveno mora da bude istaknuta u prvom planu. Ponekad se desi da zaista jeste tako, da bismo već u narednom segmentu, izvan svakog očekivanja mogli da čujemo nezavisnu melodiju pratnje ili figuriranog kretanja leve ruke koja je sarađajuća sa melodijom i data u potpuno drugačijem kontekstu od onog na koji smo navikli. To je posebno bilo prisutno u Polonezi Fantaziji u As duru i u laganom stavu Sonate broj 3 u h molu. Upravo je ovaj drugi primer bio možda i najuzbudljivija tačka koncerta, jer se činilo da pokret nije usmeren samo napred, već da izvire iz dubine, a to je iskazano kroz krajnje upečatljiv piano u okviru kojih akordi i melodija kao da su izvučeni iz najdubljih slojeva unutrašnjosti njegovog ili kolektivnog bića, teško je reći. Upravo zbog toga se čini da je Pogorelić publici predstavio romantizam kao arhetip, a kao što znamo, romantizam je najpre sloboda, a tek potom konvencija. Tako ni drama Sonate u h molu ili Fantazije u f molu kod Pogorelića nije bila olujna i poništavajuća sila, već je sloboda i nepredvidivost njene interpretacije data u meri čoveka. .
Poslednje dve kompozicije, Berseza u Des duru i Barkarola u Fis duru kao da su u nekim svojim segmentima dovele do zaustavljanja harmonsko-melodijskog toka, jer je pažnja slušaoca naglo bila preneta na kolorizam koji se kod Šopena uglavnom ne ističe. Desilo se naime da smo u pojedinim akordskim odzvucima mogli da čujemo različite alikvote i kolaže sličnih boja, rasprostranjene duž vertikalne zvučne slike. Možda je Pogorelićev kolorizam jedna od ključnih tačaka kojim se u savremeni pijanizam vraća nekakav zaboravljeni svet boja originalnog romantičarskog zvuka. Možda i nije tako, ali to i nije toliko bitno, jer je činjenica da nas je ovaj umetnik svojom interpretacijom naterao da ga zamislimo kao takvog. Koliko god Pogorelić slobodan bio i uostalom, koliko god bili oduševljeni njegovom slobodom ili ne, ovom umetniku se mora priznati da je kadar da uvede slušaoca u svoj svet. A njegov svet je osoben, uzvišen i sugestivan. Preuzimajući odgovornost za isticanje baš ove tri tačke, Pogorelić je pokazao da sloboda njegovog sviranja nije haotična niti je nihilistička ‒ naprotiv, ona je stvaralačka i u njoj je generisan čitav jedan čvrsto izgrađen sistem koji Šopena prevodi u osećajnost, u dramu primerenu čoveku, u uzvišenu mistiku. Pogorelićeva interpretacija Šopenove muzike duboko je humana.
