Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Duo Krakov, Jan Kalinovski violončelo, Marek Šlezer, klavir. 21. V 2025.
Nastup poljskih umetnika violončeliste Jana Kalinovskog i pijaniste Mareka Šlezera bila je prilika za beogradsku publiku da se upozna sa vrhunskim kamernim sastavom koji intenzivno nastupa širom sveta. Program dua Krakov sastojao se od muzike poljskih kompozitora koje povezuje i činjenica da su jedan deo svoje karijere proveli u Parizu. Prvi od njih je Frederik Šopen koji je dve svoje kompozicije originalno napisao za violončelo i klavir. Drugi je Aleksandar Tansman, poljski jevrejin iz Lođa, kompozitor koji je pod uticajem Morisa Ravela i Francuske šestorke stvarao u predratnom Parizu, sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države početkom Drugog svetskog rata.
Na početku koncerta izvedena je Introdukcija i briljantna poloneza opus 3 Frederika Šopena. Ovaj komad obiluje lako pamtljivim poletnim temama uz zahtevnu pijanističku deonicu prepunu pasažnih kretanja istaknutih čak u tolikoj meri, da violončelo u nekim trenucima tek dopunjava intenzivne pokrete koje je na svetlo dana i uz maestralno ostvarenu pedalizaciju izneo Marek Šlezer. I već na samom početku trebalo bi da se istakne da su sve vreme koncerta, dvojica umetnika uspešno održavali balans između dva instrumenta, što je naročito upečatljivo bilo u virtuoznim kompozicijama poput Šopenove.
Jan Kalinovski je violončelista intenzivnog tona i izuzetne tehnike i u spoju sa pijanistom Šlezerom, sve vreme je uspevao da istakne sve izražajne mogućnosti instrumenta. Šopenova Sonata za violončelo i klavir sadrži ceo romantičarski kosmos različitih sadržaja koji su članovi Dua Krakov prikazali na veoma živ način. Melanholično raspevani prvi stav izveden je u nešto bržem tempu od nekih izvođenja na koja smo navikli čime je na neki način, još više podstaknuta melanholija i strast koju su sa sobom nosile široke melodijske teme i nabujali hromatizam pijanističke deonice. Krajnji stepen preciznosti i ritmička perfekcija prikazani su u izvođenju Skerca i Finala, uz vrlo dobro odmerena rubata koja su uostalom, pratila sve stavove ovog dela. Na takav način, u onim momentima kada je kao melodijska dominirala deonica violončela po čemu je najizrazitiji lagani stav, činilo se da je Šopen zaista sonati podario vokalne melodije, te bismo pojedine delove ove kompozicije mogli da zamislimo i kao lid bez reči. Iz navedenih epiteta moglo bi se naslutiti da je interpretacija odisala snažno istaknutim karakterima, ali se čini da joj je nedostajalo malo više gipkosti i elegancije.
Sonata za violončelo i klavir Aleksandra Tansmana koju su početkom tridesetih godina XX veka svirali Gregor Pjatigorski i Pablo Kasals, u formalnom smislu je tradicionalna sa rasporedom stavova brz-lagan-brz. Međutim, što se sadržaja tiče, moglo bi da se kaže da je sasvim jedinstvena. Deonica violončela data je u punom rasponu uz insistiranje na mnoštvu izražajnih sredstava, dok je deonica klavira ritmična i harmonski kompleksna. U tom smislu, u prvom stavu dolazi do složenog udvajanja dve deonice – snažno podstaknuta vibrantna melodija sve vreme je praćena fakturno gustom i ritmički pregnantnom deonicom klavira, što su Kalinovski i Šlezer maestralno uspeli da spoje u zvučno jedinstvo. Neobičan kontrapunkt lirskih melodija drugog stava, upravo je primer koji ukazuje na suštu suprotnost Tansmanovog stila u odnosu na druge neoklasičare tog vremena. Harmonska disonanca kojoj je cilj podsticanje nepredvidivih melodijskih pokreta, u izvođenju dua Krakov su se kroz intenzivno dostignute vrhunce doživljavale najneposrednije moguće i zapravo su ovako bogata zvučanja bili snažni podstrekači nostalgičnog kvaziromantičarskog narativa. Uspevajući da motoričan pokret i promenljivu metriku brzog trećeg stava prikažu formalno zaokružene, kao da je reč o najobičnijem komadu pisanom u jednoobraznom metru, dvojica poljskih umetnika publici su pokazali briljantno majstorstvo interpretacije.
Dva komada za violončelo Aleksandra Tansmana napisana su 1931. godine i posvećena su Kasalsu, iako ih je premijerno izvela njegova učenica Raja Garbousova. Prvi komad Melodija kao da priziva francuski romantizam, naročito Foreovu široku melodijsku liniju koju je Jan Kalinovski održao u punom intenzitetu. Drugi stav Kapričo je poput završnog stava sonate metrički kompleksan, nalik sličnim komadima Mijoa i pre svega Pulenka.
Kompozicija Fantazija kojom je završen zvanični deo koncerta originalno je pisana za violončelo i orkestar i predstavlja diptih sa dispozicijom lirskog i briljantno-motoričnog karaktera kontrastno postavljenih. Snažno intonirana melodija kao da je idealna za intenzitet zvuka kojim je odisalo sviranje Pjatigorskog koji je kompoziciju prvi put izveo u Njujorku 1936. godine. Zbog kompleksne metrike, prenaglašene ritmike i intenziteta zvuka koji je sve vreme potrebno održavati ili pojačavati, ova Tansmanova kompozicija izuzetno je zahtevna za interpretaciju. Upravo je balans između lirike i virtuoznosti u sviranju dua Krakov ono što je moglo da oduševi publiku u interpretaciji svih kompozicija ovog autora. Suptilan osećaj za ritam koji dvojica poljskih umetnika poseduju učinili su integraciju džeza prirodnim svojstvom, dok je fantazijska forma postignuta uz dobro ostvarena harmonsko-melodijska prelivanja. I što je najvažnije za sviranje svakog kamernog ansambla, sve vreme održavan je dobro odmeren balans između instrumenata, što ovaj sastav zaista čini vrhunskim.
Izvođenje na bis kompozicije Veliki tango Astora Pjacole u potpunosti je bilo u skladu sa repertoarom na kome su se našle kompozicije Aleksandra Tansmana, dok je transkripcija klavirskog komada Prelid broj 1 Karola Šimanovskog iz prvog opusa ovog kompozitora, zapravo predstavljao omaž Šopenu i podsećanje na prvi deo koncerta.
Nažalost, Velika sala Kolarčeve zadužbine bila je poluprazna, pa je prava šteta što jedan kvalitetan sastav atraktivnog programa nije naišao na veći odziv beogradske publike. Sve veći jaz između umetnosti i njenih uživalaca bolna je činjenica stvarnosti koja nas okružuje i nekako je sve vreme koncerta vrhunskih poljskih umetnika podsećala na pojačani narativ o tome da je umetnost praktično bespotrebna jer ne donosi novac – tužno, ali istinito, izgleda čak da ona više ne služi ni kao dodatak kojim bi se zadovoljile malograđanske potrebe.
