Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Kritika koncerta Beogradske filharmonije i dirigenta Valentina Egela održanog 26. februara 2021.
Koncerti orkestra Beogradske filharmonije u poslednje vreme, ispunjeni su žarom i očiglednom željom muzičara da nadoknadne vreme u kome uopšte nisu muzicirali. Iskazivanju entuzijazma pogodovao je i izbor programa sa kojim su se u sali Beogradske filharmonije na tri koncerta zaredom predstavili publici. U pitanju su bile kompozicije uglavnom vedrog karaktera, uvertira za operu Italijanka u Alžiru Đoakina Rosinija, Koncert za hornu i orkestar broj 2 u Es duru K 417 Vofganga Amadeusa Mocarta i Simfonija broj 104 u De duru Jozefa Hajdna. Orkestrom je dirigovao nemački dirigent Valentin Egel, umetnik mlađe generacije koji trenutno radi kao generalni muzički direktor Hrvatskog narodnog kazališta Rijeka i Riječkog simfonijskog orkestra.
Ranijih godina, često je isticano da ansambl drvenih duvača Beogradske filharmonije predstavlja poseban kvalitet ovog orkestra. Nepravedno bi bilo posebno ih apostrofirati, jer je je i gudački deo ansambla na koncertu zvučao uvežbano, uz značajan nivo ostvarene lakoće pokreta. Ipak, barem kada su Hajdnove simfonije u pitanju, kao i muzika Đoakina Rosinija, relevantnu interpretaciju ne bismo mogli da zamislimo bez dobro uobličene deonice drvenih duvačkih instrumenata podpomognutih hornama. Tako je dirigent Egel zaista dosta uradio na tome da u uvertiri Rosinija organski veže dve glavne deonice, što je naročito prijatno bilo čuti u brzim pasažnim pokretima gudačkog ansambla sa udvajanjima duvačkih instrumenata. U tom smislu, muzičari Beogradske filharmonije bili su veoma precizni. Ima jedna sasvim mala, pomalo i neočekivana epizoda u prvom stavu Hajdnove simfonije 104 u kojoj se orkestar svodi na nekoliko drvenih duvačkih instrumenata. Dirigent Egel je ovih nekoliko taktova iskoristio za isticanje kontrasta, a svaki od stavova je imao neku od ovakvih epizoda. U tom smislu, trio u okviru menueta, sa melodijskim dijalogiziranjima fagota i oboe bio je epizoda u kojoj ne samo što su muzičari koji sviraju pomenute instrumente ostvarili sjajne role, već je dirigent Egel uspeo da spoji dve, po prirodi različite stvari. Prva je da je u ovoj središnjoj epizodi po prirodi stvari istakao kontrast, a druga da je ipak, uspeo da spoji šavove i da kreira neprekinutu razvojnu celinu. I najzad, na ovom mestu stižemo do najveće vrline ove interpretacije, a to je da između odseka nije bilo praznog hoda i da su sve celine u suštini bile razvojne i neprekinute. Karakteri svih stavova bili su nedvosmisleni, a to se naročito odnosi na liriku, igru i izrazito naglašene dramske epizode. Lirika laganog stava Hajdnove simfonije imala je nešto od igračkog štimunga, a možda bi za nijansu sporiji tempo i blago širenje melodijskih fraza dovelo do toga da i lirika u odnosu na plesni karakter bude više pojačana.
Nikola Ćirić je solo hornista Beogradske filharmonije i svoje umeće je pokazao izvođenjem Mocartovog drugog koncerta za ovaj instrument. U literaturi nema mnogo značajnih koncerata za hornu. Mocartov koncert na najbolji mogući način ukazuje na prirodu instrumenta koji u ovom delu zvuči pastoralno-lovački, lirski-kantabilno i naravno, kako drugačije u 18. veku nego igrački. Oba Mocartova koncerta svojevrsna su paradigma i bilo bi lepo uporediti ih sa kasnijim koncertima Riharda Štrausa, jer u njima ima dolazi do žanrovskih transfera iz domena vokalne muzike, preciznije operske, a negde je i nostalgija za 18. vekom kod ovog autora sveprisutna. No, vratimo se mi visokom klasicizmu i Ćirićevoj interpretaciji koja je zaista bila znalačka, uz veoma lepo ostvarena melodijska fraziranja, što u slučaju izvođenja muzike pisane za hornu, predstavlja kvalitet koji posebno mora da se istakne. Precizno su bila izvedena i akordska razlaganja koja nužno navode na vojničke ili lovačke signale. U svim oktavama, ovaj umetnik bio je jednako čujan, uz tek poneku grešku u tumačenju notnog teksta. Mora se priznati i da je dirigent Valentin Egel uspeo da ostvari ritmički precizna udvajanja solističke deonice i žive koncertantne dijaloge, a uopšte rečeno, interpretaciji svih kompozicija na repertoaru koncerta Beogradske filharmonije prišao je sa velikim entuzijazmom. Rezultat je još jedan u nizu dobrih koncerata našeg orkestra.
