Muzički limbo

Muzička kritika i napisi o muzici
Muzički limbo - Početna strana

Iznad svih zala ovog sveta − koncert Beogradske filharmonije posvećen Zoranu Đinđiću (11. III 2022.)

Programska koncepcija poslednjeg koncerta Beogradske filharmonije bila je za svaku pohvalu. Sve izvedene kompozicije u najširem smislu ukazivale su na sferu religijskog, a pod tim možemo da podrazumevamo i prikaz metafizičkog zla oličenog u liku jednog od omiljenih romantičarskih junaka, Geteovog Fausta. Tako su prve dve kompozicije na repertoaru bile dve Faust uvertire, jedne od Riharda Vagnera, druge od Roberta Šumana. Sledilo je izvođenje kompozicije Pietà savremenog nemačkog kompozitora Kristijana Josta. Drugi deo koncerta bio je rezervisan za remek delo simfonijske muzike XX veka koje retko možemo da čujemo na koncertnim podijumima – Liturgijsku simfoniju Artura Honegera, dok je na samom kraju izvedena Tokata i fuga u d molu Johana Sebastijana Baha u aranžmanu Leopolda Stokovskog – kao što znamo, Bahova muzika, a naročito orguljska i polifona, po sebi nosi religijsku konotaciju.

Uspešnom koncertu posvećenom uspomeni na Zorana Đinđića, svakako je doprinelo i učešće izuzetnog dirigenta. U pitanju je Mario Vencago koji je rukovodio mnogim orkestrima, ali je pre svega ostao upamećen kao dirigent Bernskog simfonijskog orkestra. Za njegovu karijeru vezuje se projekat Drugi Brukner sa snimcima svih simfonija ovog autora koje je objavila nemačka izdavačka kuća CPO. Tu je i izdanje koje je objavio Sony Classical, a u pitanju je rekonstruisana Nedovršena simfonija Franca Šuberta koju je snimio sa Kamernim orkestrom iz Bazela.

Osim izuzetnog dirigenta, na koncertu je nastupio i mladi trubač Simon Hefele koji je dobitnik najznačajnije nemačke nagrade za oblast klasične muzike – Opus Klassik 2020. Kompozicija Pietà sa podnaslovom In memoriam Čet Bejker Kristijana Josta, zaista predstavlja omaž američkom džez muzilaru i trubaču, ali u njoj ne dolazi do imitacije džez idioma kako bi moglo da se pretpostavi. Jednostavačno delo koje traje nešto duže od dvadeset minuta, počinje laganim melodijskim pokretom sa prigušenom sordinom propuštenim kroz dugačka pedalna orkestarska trajanja. Tek u srednjem delu dolazi do pokretanja orkestra i melodije trube koja prelazi u divlju džez improvizaciju kojoj je pridodata obilata upotreba udaraljki, da bi u završnom delu, došlo do smirivanja i povratka na mističnu atmosferu sa početka. Osim što obiluje upotrebom udaraljki, Jostova kompozicija donosi i specifičan teksturni kvalitet koji se ogleda u interesantnom uklapanju sordiniranog zvuka trube sa laganom pokretnom zvučnom masom orkestra. U značenjskom smislu, Josta je uspeo da spoji dve nespojive sfere – jedna se tiče ozbiljnog, avangardnog zvuka orkestra, dok se druga odnosi na aluzije na popularno, na noćni, melanholični zvuk Bejkerove trube ili na džez improvizaciju. Solista Simon Hefele, pokazao se kao izuzetan poznavalac različitih vidova iskazivanja tehnike sviranja trube, pokazavši se kao sjajan virtuoz i kreator neobične atmosfere ove kompozicije.

Predvođen Mariom Vencagom, orkestar Beogradske filharmonije se pokazao kao odlično uvežban ansambl. Postupno izrastanje zvuka u Faust uvertiri Riharda Vagnera, vodilo je ka uzbudljivim scenama čiji sadržaj je ukazivao na duševni nemir. Mesta na kojima je dolazilo do udvajanja drvenih i limenih duvačkih instrumenata odsvirana su precizno i bez ritmičkih kolebanja, dok je kulminacija kompozicije sa brzim pasažima poverenim gudačkoj deonici u okviru velikog zvučnog raspona delovala upečatljivo.

Faust uvertira Roberta Šumana je poput Vagnerove, ukazivala na dobro spojene pojedinačne zvučne tačke kroz koje su se smenjivale različite orkestarske deonice i sadržinski aspekti. Možda bismo baš u vezi sa izvođenjem ove kompozicije, a to važi za sve što je Beogradska filharmonija izvela na koncertu sa dirigentom Mariom Vencagom, mogli da izdvojimo vrlo dobru vertikalnu postavku zvuka, sa jasno raspoređenim deonicama koje su kroz melodijsko-harmonski pokret gradile nerazdvojive razvojne celine.

Ne samo u okviru ovog koncerta, već i u okviru sezone, mogli bismo da izdvojimo izvođenje Liturgijske simfonije Artura Honegera. U njenoj interpretaciji prikazana je bogata zvučna paleta koja je u prvom stavu na primer, bila sabijena kroz jasno izdvojene orkestarske deonice koje su se smenjivale u kratkim vremenskim intervalima. Prepleti drvenih duvačkih instrumenata sa limenim, ukazivali su na kompozitorovo majstorstvo u pogledu orkestracije, dok je dirigent Vencago preciznim instrukcijama, uspeo da izgradi nedvosmisleno jasne iskaze ne dozvoljavajući da zbog brzog smenjivanja deonica oni postanu fragmentarni. Ono čime je ova interpretacija najviše plenila jeste činjenica da je dirigent uspeo da kroz upečatljive kulminacije lirskog drugog i marševskog trećeg stava, na diskretan način istakne kvaziromantičarski patos koji je kroz disonantne akordske sklopove objektivizovan. Kroz interpretaciju smo zaista mogli da zamislimo da prisustvujemo ozbiljnom liturgijskom obredu sastavljenom od podsećanja na svaki vid iskazivanja ljudskih osećanja opisanih kroz borbu, zanos, tugu i čežnju, kako je to na primer prikazano u stotinu pedeset Davidovih psalama. U tom smislu, izvođenje Tokate i fuge Johana Sebastijana Baha koju je romantičarski orkestirao Leopold Stokovski, moglo je da se shvati kao epilog interpretacije Honegerove simfonije – kao izraz pobede ljudskog duha koji je u ovom kontekstu, iznad svih zala ovog sveta. Ogroman orkestarski raspon upotrebljen u obe kompozicije kao da je govorio upravo o tome, pa je utoliko pre, posveta tragično nastradalom Zoranu Đinćiću dobila svoj puni smisao.