Muzički limbo

Muzička kritika i napisi o muzici

Kirili Trusov violina i Aleksandra Trusova klavir, 18. X 2024.

Porodično muziciranje u sferi umetničke muzike ima izuzetno dugačku tradiciju. Činjenica je ipak da je redak slučaj da svi članovi porodice poseduju jednak umetnički kvalitet. Koncert brata i sestre, violiniste Kirila Trusova i pijanistkinje Aleksandre Trusove ipak je suprotan primer od navedenog. Tako smo mogli da prisustvujemo energičnom i atraktivnom nastupu dvoje umetnika koji su pri tom i izvanredni solisti. Oni poseduju izgrađene solističke karijere, ali i pored toga, njihovi zajednički nastupi predstavljaju uzorne primere stapanja izrazitih individualnosti u jedinstvenu celinu.

Program koncerta sastojao se od dve interpretativno zahtevne sonate i nekoliko kraćih kompozicija. Betovenova sonata za klavir i violinu op. 12 br. 3 u Es duru karakteristična je po brojnim brzim pasažima prvog i poslednjeg stava izvedenih kao jedan neprekinuti iskaz. Zadivljujuća lakoća pokreta i do krajnjih granica uklopljenost dva instrumenta, primer su kamernog muziciranja ostvarenog na najvišem interpretativnom nivou, što ovaj duo čini izuzetnom atrakcijom na koncertnom podijumu. Lagani stav Adađo predstavljao je ogledan primer uzvišeno intonirane melodije koja se u skladnom miru premeštala iz instrumenta u instrument.

Snažna drama prvog i poslednjeg stava Sonate broj 3 za violinu i klavir u d molu Johanesa Bramsa prikazana je uz mnoštvo dobro ostvarenih dinamičkih kontrasta i ritmički veoma precizno sviranje. Nesputani pokreti obe deonice vizuelno su delovali poput sfumata, sa melodijskim pokretima praćenim gusto nabijenom zvučnom teksturom koja je kod slušaoca mogla da izazove intenzivni emocionalni naboj. Naročito bi trebalo da se istakne izvođenje laganog lirskog stava koji je u uzdižućem luku vođen ka vrhuncu. U momentu njegovog dostizanja, slušaoci su mogli da osete izuzetno zadovoljstvo u intenzivnom oslobađanju nagomilanog afekta.

Na koncertu su izvedena i dva Bramsova Skerca, jedan kao treći stav violinske sonate, a drugi na samom početku koncerta. Povezivanje fragmentarnih deonica u logičnu celinu u prvom i gotovo orkestarska zvučnost dva instrumenta u drugom slučaju, ponovo su bili pokazatelji intenzivnih interpretacija koje u svakom smislu slušaoca ostavljaju bez daha.

Koncert Kirila i Aleksandre Trusove, ukazivali su na snažne emocionalne doživljaje interpretirane dramatično, virtuozno i čini se bez ikakvog napora. Možda su najveće zadovoljstvo publici pružile popularnije kompozicije, Vitalijeva Čakona i Sarasateove Ciganske melodije, dok je najviše oduševljenja izazvao Montijev Čardaš izveden na bis.

Dobar balans između nešto lakših nota i ipak nešto zahtevnijih dela Betovena i Bramsa ukazao je na izvrstan ukus dvoje umetnika koji su se uostalom, i svojom interpretacijom pokazali kao umetnici rafiniranih estetskih čula. Zbog toga je i prava šteta što Velika sala Kolarčeve zadužbine nije bila puna. Bio je to izuzetan koncert koji nije trebalo da se propusti.