Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Maja Bogdanović i Danijel Roland sa Simfonijskim orkestrom RTSa i Bojanom Suđićem, 21. 12. 2022.
Program koncerta Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije posvećenog francuskim autorima, Kamiju Sen Sansu, Žilu Masneu i Sezaru Franku, u velikoj meri bio je prožet popularnijim delima. U prvom delu koncerta, u nizu su se jedna za drugom smenjivale poznate i dopadljive melodije što kod publike može da dovede do zasićenja, a izvođače dovodi u iskušenje da pređu granicu dobrog ukusa. Ipak, vođa ansambla Bojan Suđić je uspeo da održi izvestan nivo i da zapravo pokaže da su popularne kompozicije za violinu i orkestar, poput simfonijske poeme Ples smrti Sen Sansa i Meditacije iz opere Tais Masnea ipak umetnička dela.
Prva od solista koja je nastupila sa orkestrom bila je Maja Bogdanović i ona je izvela prvi koncert za violončelo Sen Sansa. Koncert u kome su prikazane gotovo sve mogućnosti instrumenta karakteristične za vreme u kojem je nastao, bio je prilika za solistkinju da se publici predstavi u svom najboljem izdanju. Jasno oblikovan ton u okviru fraza koje su logično proizilazile jedne iz drugih bio je podvučen nešto izraženijom artikulacijom i podsetio nas je na velika izvođačka imena XX veka. Snaga i izražajnost izvođenja Bogdanovićeve, sasvim su izuzetna pojava.
Violinista Danijel Roland je u kompoziciji Meditacije iz opere Tais Masnea, široku lirsku melodijsku liniju predstavio kao vokalno oblikovanu, dok je u simfonijskoj poemi Ples smrti Sen Sansa ovaj violinista zaista uspeo da dramu predstavi kao uzbuđenje. Susret dvoje umetnika u kompoziciji Pesnik i muza za violinu, violončelo i orkestar Sen Sansa, konačno je bila prilika za uživanje u svim kvalitetima dvoje izvođača, a oni se najpre tiču snažnog izraza, izvrsne tehnike i usaglašenosti. Tako je i zajedničko, na bis izvođenje jednog od tanga Astora Pjacole ostavilo snažan utisak na publiku.
Simfonijski orkestar Radio televizije Srbije je u prvom delu koncerta bio odlično uvežban. Dirigent Suđić je zvuk orkestra postavio na takav način da su solisti bili u prvom planu, a ipak je dovoljno prostora ostavio za čujnost ansambla koji je u svim pomenutim kompozicijama bio značajni ekspresivni činilac. Po intenzitetu i pokretljivosti, naročito je gudački deo ansambla delovao moćno, a ne bi trebalo da se izostave ni druge orkestarske deonice. U drugom delu koncerta međutim, u kome je izvedena simfonija Franka, i pored dobro izgrađenog zvuka, dolazilo je do krupnijih grešaka u interpretaciji notnog teksta. Izvođenje obimnih programa prožetih većim brojem kompozicija u sebi nose opasnost neujednačenosti kvaliteta interpretacije, što je bio slučaj i na ovom koncertu. Ono što svakako raduje i što ostaje kao glavni utisak jeste izvrstan potencijal orkestra, koji je ipak, dovoljno bio iskorišćen.
