Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Opera iz Sankt Peterburga i Elektra Riharda Štrausa (26. VI 2021.)
Već nekoliko godina unazad, beogradska publika ima priliku da gleda produkcije Opere iz Sankt Peterburga. Na sceni Narodnog pozorišta, ove godine smo imali priliku da slušamo operu koja nije deo standardnog operskog repertoara u našoj zemlji. U pitanju je Elektra Riharda Štrausa za čiju režiju je bio zadužen Jurij Aleksandrov, jedan od najpoznatijih ruskih reditelja.
Na sceni Narodnog pozorišta dominirale su tamne boje sa jedva malo svetlosti, što je u potpunosti u skladu sa činjenicom da u dvosatnoj jednočinoj operi gotovo da nema momenata idile. Osećanja glavnih junaka drame čiji libreto je prema Sofoklu pisao Hugo fon Hofmanstal prožeta je morbidnošću, željom za osvetom i histerijom na granici sa ludilom. Radnja opere počinje posle ubistva kralja Mikene Agamemnona od strane njegove žene Klitemnestre, učinjeno zbog toga što je kralj pre odlaska u Trojanski rat zarad pobede, bogovima žrtvovao svoju ćerku devicu, Ifigeniju. Elektra je ta koja žudi za osvetom, a tokom opere stvara se složeni psihološki odnos između aktera ove drame, majke Klitamnestre, Elektrine sestre Hrizotemide i brata Oresta. Celokupna radnja i dramaturški tok vode ka tome da Elektra pomračenog uma i u bezumnoj histeriji ubija majku Klitemnestru, nakon toga plešući u ekstazi. Mračna scena ne samo što je pogodovala ovakvom sižeu, već je i pogled na nju stvarao mučan utisak. Podeljena na dva nivoa, simoblički je označavala dva nivoa svesti. Jedan je donji i vezan je za podsvest i psihoanalitičko rastakanje gornjeg, racionalnog i svesnog dela bića po kojem se uglavnom kretala glavna junakinja Elektra. Na gornjem delu scene nalazio se presto, očigledna aluzija na svesni deo bića, na njegovo spoljašnje Ja. Povremeno su se akteri drame kretali na oba nivoa, što zaista predstavlja dobro rediteljsko rešenje. Oba nivoa bila su omeđena rešetkama, ispred kojih su akteri izlazili tek povremeno, ne bi li konačno u ekstazi, u momentu divljeg plesa na samom kraju opere pohrlili ispred, što naravno, simbolički označava oslobađanje neverovatnog stepena napetosti nagomilanog kroz dramski tok. Dramaturgija opere bila je postavljena tako da su akteri ovog izvođenja zaista uspeli da publiku dovedu do toga da ekstatični završetak opere dožive kao uzbudljiv i jedino logičan.
Jedan od bitnih činilaca gradnje dramskog toka jeste orkestarska deonica u kome posebno mesto imaju limeni duvački instrumenti i udaraljke. Dirigent Maksim Valjkov je uspeo da instrumentalni ansambl Opere iz Sankt Peterburga vodi na takav način da je gusto, orkestarsko tkivo učinio nerazdvojivim delom vokalnih deonica, mahom rečitatvnih. Na takav način, došlo se do reskih, ponekad i grubih muzičkih iskaza. Uloga pevača je da dikcijom, neprestanim uzvikivanjima i melodijskim skokovima, na što verniji način spoje zvučanje slogova reči i da kod slušaoca podstaknu uvlačenje u složeni psihološki svet junaka. Sopran Ksenija Grigorjeva je u ulozi Elektre imala najteži zadatak i mora se priznati da je u tome uglavnom uspevala. Možda je u odnosu na druge pevače trebalo voditi računa da bi naslovnoj ulozi bolje pristajao za nijansu snažniji glas, a tek povremeno, dolazilo je do intonacionih problema. Ipak, treba napomenuti da je uloga Elektre u svakom smislu izuzetno zahtevna i da je Grigorjeva svoj deo posla obavila na visokom izvođačkom nivou. Uloga sestre Hrizotemide je glavni par suprotnosti u Štrausovom delu, jer je u pitanju karakter koji u svom tom morbidnom okruženju u kome se nalazi, mašta o udaji i srećnom porodičnom životu, što u datom kontekstu zapravo deluje bolesno. Sofija Nekrasova koja je tumačila ovaj lik, sopran je moćnog glasa, intonaciono stabilna. Što se tiče pomenutog para suprotnosti, u glumačkom smislu upečatljivo je ostvaren kontrast između mračne Elektre i racionalne Hrizotemide, kontrast koji u samoj operi nije pomiren, jer u suštini, Racio nije uspeo da osvetli Senku. Klitamnestru je tumačila mecosopran zatamnjene boje glasa Natalija Vorobjeva, koja je uspela publici da predoči svet noćnih mora osobe koja pati od griže savesti. Snagom glasa i suverenošim vladanjem nad scenskim prostorom, ona je zapravo, uspela da predstavi složeni psihološki portret osobe čija je sudbina vezana za podzemni svet snova. Ne bi li udovoljio štrausovskom senzibilitetu, očigledno je da je reditelj išao ka pevačima tamnije boje glasa, pa je takva boja karakterisala i muške uloge. Bariton Gevorg Grigorjan u ulozi Oresta i bas Miroslav Molčanov u ulozi vaspitača, pokazali su se i kao odlični pevači. Izbor pevača u koje spadaju i uloge četiri služavke, bio je izuuzetan i sa te strane, publika je mogla da uživa u segmentu opere koji je zapravo i najvažniji. Trebalo bi izdvojiti i vešto iskorišćene svetlosne efekte, koji su se u jednoj sceni plesa očitavali na telima izvođača i posebno ulogu video bima, na kome je prikazivana bila vatra ili kretanje mase sa bakljama na jarko crvenoj pozadini. Kombinacija crvene i crne boje koje ukazuju na prenaglašavanje, nadraživali su čula na isti onaj način na koji su pokreti ruku i tela kod izvođača, mogli da podstaknu čulnu nadraženost. Namerno iskarikirani plesni pokreti, zaista su mogli da ukažu na histeričnu reakciju ekstatičnog bolesnika. I najzad, na samom kraju bismo pomenuli kostime, kojima je svaka od ličnosti simbolički bila označena. Orest je bio dostojanstveni ratnik u štitu, Hrizotemida odmerena dama u dvorskoj haljini, dok je sama Elektra bila obučena u neuglednu sivu odoru, potpuno lišena seksualnosti, čime je reditelj propustio priliku da spoji ovaj deo njene ličnosti sa njenom podsvešću. Ipak, Ksenija Grigorjeva u ulozi Elektre, uspela je to da nadomesti svojom glumom, a jedino čega je možda malo više nedostajalo, jeste nesputanosti u sceni oslobađanja posle ubistva Klitamnestre.
Opera iz Sankt Peterburga svojim produkcijama, još nikada nije razočarala domaću publiku, pa je tako bilo i sa ovom postavkom. Očigledno je da ova operska kuća vodi računa o svakom detalju postavke, pa je i samo njihovo gostovanje predstavljalo događaj od izuzetne važnosti.
