Muzički limbo
Muzička kritika i napisi o muzici
Pikolo i prijatelji, kritika koncerta Snježane Pavićević, 12. XI 2020.
Pikolo flauta je instrument koji najčešće možemo da čujemo u sklopu simfonijskog orkestra i koji uglavnom učestvuje u gradnji specifičnog kolorizma. Sadržaj koji oslikava najčešće je pastoralan, a zvuk ovog instrumenta često ukazuje na vojnički topos. Međutim, pojedini kompozitori ipak su pisali solističke ili kamerne kompozicije namenjene pikolo flauti. Tako je i flautistkinja Snježana Pavićević, odabrala raznovrstan repertoar kroz koji je mogla da prikaže sve mogućnosti ovog instrumenta, naravno, u slučajevima kada se koristi kao solistički. Koncerti namenjeni instrumentima sa specijalnom namenom kakav je pikolo flauta prete da postanu monotoni, pa je umetnica takvu zamku izbegla tako što je često menjala instrumentalne sastave.
Mnoge od kompozicija nosile su u sebi humorističnu notu, što je negde i očekivano s obzirom na visoke tonove pikolo flaute koji mogu da deluju karikaturalno. Na granici skeča bio je komad Wake Up! za pikolo flautu i budilnik Tilmana Dajnharta, izveden uz ravnomerno elektronsko otkucavanje malog jeftinog budilnika i uz potenciranje retoričnog pasažnog kretanja flaute. Briljantno i duhovito zvučalo je izvođenje kompozicije Slike sa izložbe Alekseja Igudesmana, violiniste koji se proslavio sa duom Igudesman i Joo, poznatom po skečevima koje prave na sceni. Osim Snježane Pavićević, izveli su ga Jelena Dimitrijević violina, Ivana Uzelac viola i Pavle Popović violončelo.
Puno duha i britkosti u sebi je nosila interpretacija komada Svici za pikolo flautu, flautu i klavir, pa je tako publika mogla da prisustvuje svojevrsnom takmičenju između dva instrumenta, izvedenog na živ i sugestivan način. Kao i sve numere u kojima se pojavljuje klavir, pijanistkinja Beogradske filharmonije Slađana Gajić je dobro tumačila svoju deonicu, bez previše nametanja i dinamički se dobro uklapajući u ukupnu vertikalnu zvučnu sliku. Još dve interpretacije bile su briljantne i veoma duhovite. Već sama kombinacija pikolo flaute i fagota ukazuje na karikaturalnost, a tako je zaista i zvučao komad slovenačkog kompozitora Igora Krivokapiča 3 za 3, u kojem je učestvovao i klavir. Raspričane deonice sva tri instrumenta dijalogizirale su istovremeno, dok su se njihove kontrastne boje stapale kroz dobro izvežbane deonice ove virtuozne numere. Fagotista je bio Sava Đurić. Dijalog tube koju je svirao Kornel Papišta i pikolo flaute uz učešće klavira u kompoziciji Slon i muva, ipak je više ličio na dijalog jer je u njoj bilo naizmeničnog sviranja, a slikoviti naslov kompozicije, dovoljno govori o njenom karakteru. Mirejin grob Anrija Tomazija za pikolo flautu i tamburin koji je svirao Aleksandar Radulović, ozbiljnijeg je karaktera i ukazuje na zvuk takozvanih „antičkih“ kompozicija komponovanih za flautu u prvoj polovini HH veka od strane mnogih francuskih kompozitora, među kojima je i Klod Debisi. Srednji deo je potpuno kontrastan i dolazi do eksponiranja vojničkog zvuka, poziva na rat. Na koncertu su izvedena još i dva valcera Dmitrija Šostakoviča, Valcer broj 3 i Vergl-Valcer br. 4 za pikolo flautu, klarinet i klavir uz dobro ukomponovane muzičare, među kojima je bio i klarinetista Mihailo Samoran. Milana Zarić i Snježana Pavićević, izvele su komad Serenada Franca Šuberta za pikolo flautu i harfu.
Odlično uvežbani muzičari Beogradske filharmonije i flautistkinja Snježana Pavićević koja je zaista uspela da pokaže šta sve može da se postigne sa pikolo flautom, instrumentom koji se uglavnom koristi u sastavu orkestra, pružili su publici koncert koji je sasvim sigurno uspeo da izazove dobro raspoloženje. Da bi priča bila potpuna, piscu ovih redova nedostajao je komad za pikolo flautu solo koji naziv nosi po samom instrumentu ‒ Pikolo, a njegov autor je Karlhajnc Štokhauzen. Eto predloga za eventualnu dopunu repertoara koji je ipak, i bez ove izmene, sasvim dobro ukomponovan.
