Muzički limbo

Muzička kritika i napisi o muzici

Vasilije Mokranjac i Jozef Joakim, SO RTS, Aleksandar Kojić, Katarina Ude, 7. XII 2023.

Poslednji koncert Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije bio je događaj od izuzetne nacionalne važnosti. Povodom jubileja stotinu godina od rođenja jednog od najvećih srpskih kompozitora Vasilija Mokranjca, izvedene su dve njegove orkestarske kompozicije Lirska poema i Simfonija broj 1. Pored toga, publika je imala i izuzetnu priliku da čuje Koncert za violinu i orkestar Jozefa Joakima koji je poznatiji po tome što je bio jedan od najvećih violinskih virtuoza s kraja XIX i početkom XX veka, nego što je bio kompozitor.

Upravo ovo delo, uz učešće violinistkinje Katarine Ude, izvedeno je u prvom delu koncerta. Već na samom početku prvog stava, sekcija drvenih duvačkih instrumenata predvođena dirigentom Aleksandrom Kojićem ostavila je upečatljiv utisak ostvarivši atmosferu na kakvu smo navikli u sličnim simfonijskim kompozicijama pastoralnog usmerenja Ludviga van Betovena. Iako je Joakimov koncert napisan 1875. godine on ne odstupa mnogo od pomenutog velikog uzora, naročito u prvom i trećem stavu, dok je srednji, lagani stav pisan na tragu ranog romantizma. Sa tehničke strane za izvođače je nezahvalan, što je uostalom i očekivano s obzirom na činjenicu da je pisan od strane violinskog virtuoza. Violinistkinja Katarina Ude Joakimov koncert izvela je korektno, uspevajući da se prilagodi simfoniziranom tkivu koje prožima deonicu orkestra i kroz koju je trebalo da se probije. Pojedine njegove epizode zaista su delovale briljantno, naročito u trećem stavu, dok su lirika prvog i drugog stava interpretirane uz poštovanje konvencija vođenja romantičarski intonirane melodije. U pojedinim momentima solistkinji je falilo snage, jer je potreban izuzetan napor da bi se savladalo zvučanje koje donosi gusto postavljena orkestracija.

U drugom delu koncerta, publika je imala izuzetnu priliku da čuje dva dela Vasilija Mokranjca koja imaju veze sa romantizmom, tako da bi moglo da se kaže da je programska koncepcija odlično bila osmišljena. Prvo od njih je najčešće izvođena i najpopularnija Mokranjčeva kompozicija Lirska poema iz 1974. godine. Kolorizam je u njoj iskazan kroz statičnu podlogu i sastavljena je od niza epizoda u kojima dolazi do projavljivanja dalekih asocijacija na sav lirizam ovog sveta zamrznutog u okvire pokretne mase koja narasta do monumentalnih razmera. Dirigent Kojić uspeo je da kreira ogroman narastajući luk podešavajući nastupe zvučnih vrhunaca na takav način da su u punom smislu delovali kao razrešenja enormne količine nakupljenog afekta. Mnogo upečatljivih epizoda ostvarile su sve instrumentalne deonice, a s obzirom na činjenicu da kvalitet Mokranjčeve muzike leži u njenoj teksturi, slušaocima je u punoj meri omogućeno bilo da prate njene promene, svetlucanja, povećavanja i smanjenja. Dobri upadi instrumentalnih deonica i njihova uredna postavka u muzičkom prostoru, dovela je do toga da jasnoća Mokranjčeve misli u punoj meri dođe do izražaja. Dubinski utkana lirika u muzički pokret koji započinje kvazi-folklornom melodijom, kao da je zamrznuta u lagano pokretnom prostoru poput znaka koji dospeva do svojih generičkih svojstava.

Lirika je uvek i romantizam, a romantizam je uvek i osećajnost, pa bismo mogli da kažemo da je Mokranjac možda i preuranjeno pokušao slušaocima da prikaže tekst u kome nema nikakvog otklona, kako je to već uobičajeno bilo u modernizmu njegovog vremena, pre popuštanja stega objektivizma. U tom smislu, Simfonija broj 1 iz 1961. godine prepuna je dramskih epizoda ostvarenih kroz dramaturgiju čiji glavni adut je neposredno prikazivanje sadržaja. Bujno orkestrirano delo u kome do punog izražaja dolaze udaraljke i limeni duvački instrumenti izvedeno je nadahnuto, ritmički precizno i uz nesputane melodijske pokrete, pa bismo mogli da kažemo da je Kojićeva interpretacija sa Simfonijskim orkestrom Radio televizije Srbije zapravo antologijska.

U godini kada slavimo jubilej stotinu godina od rođenja jednog od najvećih srpskih kompozitora Vasilija Mokranjca, malo toga je ostvareno da bismo mogli da kažemo da smo je obeležili dostojno. Dva najvažnija segmenta stvaralaštva ovog kompozitora jesu klavirska i simfonijska muzika. I dok su pojedini pijanisti snimili i odsvirali sva Mokranjčeva dela, ne bismo mogli da kažemo da je bilo šta urađeno na planu simfonijske muzike, pa tako, ne samo što jubilej nije obeležen, već je i njegova muzika potpuno izostala sa repertoara simfonijskih orkestara u zemlji. Činjenica koja je toliko neprijatna da bi najzgodnije bilo da se prećuti, ipak bi morala da bude izrečena. Zato bi trebalo da se upute sve pohvale Muzičkoj produkciji Radio televizije Srbije koja se odlučila da makar jedan deo koncerta posveti velikanu srpske muzike. Izuzetan nastup Simfonijskog orkestra predvođenog Aleksandrom Kojićem upravo govori o tome da bi on lično i celokupan ansambl mogli da budu ohrabreni da budućim generacijama ostave trajne zvučne zapise ne samo izvedenih dela, već i celokupnog Mokranjčevog simfonijskog opusa.